Kako se osećaju žrtve?
Deo javnosti ne veruje glumicama. O slučajevima u „Petnici“ se ćutalo i zataškavalo godinama, iako su neke žrtve potražile pomoć. Mediji su sada preplavljeni tekstovima i pričama o ovim slučajevima šta je i kako bilo, ko je profesor S, da li je glumica slagala da bi dobila azil, javljaju se poznate ličnosti koje brane „proslavljenog učitelja glume“… A kako se za to vreme osećaju žrtve? Kako su one danas? Kako im je bilo dok se sve to dešavalo? Kako su prevazišle i da li su prevazišle traumu? Šta se dešava sa psihom deteta kada ga zlostavlja i ponižava nastavnik, profesor? O čemu sve može da razmišlja neposredno, kada se zlostavljanje dogodi, a o čemu 10 godinama kasnije? Kakve posledice ovakav čin ostavlja na psihu deteta?
Kako ovakvi događaji utiču na dalji život, na školovanje, na buduće ljubavne odnose i veze u koje ulaze, na odnose u porodici, na uspeh, na ljubav, na odnose sa sopstvenom decom? Zašto se najpre javlja osećaj stida i krivice? A pitanje koje javnost najčešće postavlja je – zašto devojke, žene, devojčice ćute? I, imamo li uopšte pravo da postavimo ovo pitanje?
Osećaj bespomoćnosti, beznađa ili očaja
− Nasilje emocionalno onesposobljava osobu stvarajući kod žrtve osećaj bespomoćnosti, beznađa ili očaja. Nasilje može da natera decu da veruju da nikada neće pobeći iz kandži zlostavljača. Žrtve se često mogu identifikovati po stalnom stanju budnosti, do te mere da nikada nisu u potpunosti opuštene i da reaguju na svaki spoljašnji stimulus. Žrtve imaju poteškoće u socijalnim odnosima, pate od socijalne anksioznosti, napetosti i depresije. Neretko izbegavaju socijalne situacije i imaju strah od toga kako ih drugi ljudi procenjuju, što može da nastavi da se ispoljava kroz ceo život – objašnjava za eKlinika portal psiholog Ružica Radović iz Fondacije „Tjana Jurić“.
Zašto okrivljujemo žrtve
− Stavljanje žrtvi etiketu da je ona kriva – pojava je kada se žrtva krivičnog dela u potpunosti ili delimično okrivljuje za štetu koja ju je zadesila. Najjače predrasude su prema žrtvama porodičnog nasilja i seksualnih zločina. Odličan primer je tendencija da se žrtve silovanja smatraju podjednako krivim, kao i osobe koje su počinile zločin protiv njih, pod izgovorom „sama je to tražila“.
Krivljenje žrtve predstavlja svaku vrstu osude koja ukazuje da je žrtva na neki način doprinela nesreći. Najčešće možemo da čujemo:
- Da nije imala tako uzanu majicu, ne bi je niko napao. Izazivala je!
- Sigurno je zvocala, pa je dobila po njušci, svako normalan bi je izudarao!
- Da ti je novčanik bio sakriven, ne bi te opljačkali.
- Šta je tražila, to je i dobila!
- Eto joj kad šeta sama noću… Ja to ne radim, pa me niko nije dirao.
Na ovaj način umanjujemo ozbiljnost onoga što se dogodilo i krivimo žrtvu zato što nije bila u stanju da preduzme nešto kako bi se odbranila. Budimo osećaj krivice, nesigurnosti i činimo da se osoba koja je pretrpela traumu oseća nesposnobno i bezvredno, iz čega proizilazi to da većina trpi i ne prijavljuje zlostavljanje. Žrtve najčešće biraju da ćute, a nasilje može da bude teško dokazivo. Deca ćute i trpe, a svaki dugotrajani stres ima ozbiljne posledice po zdravlje i psihu – naglašava naša sagvornica.
Simptomi zlostavljanja
Događaju se poremećaji u ishrani i spavanju, a roditelji mogu primetiti i da deca imaju česte glavobolje i bolove u stomaku, navodi neke od simptoma zlostavljanja psiholog Ružica Radović. Kada dete trpi nasilje, kako ističe, može se javiti ekstremna i učestala promena raspoloženja, promena uobičajenih navika, nisko samopoštovanje i samopouzdanje.
– Intenzitet simptoma zavisi od vrste nasilja koju je dete doživelo, trajanja i učestalosti. Kako dete podnosi zlostavljanje zavisi i od njegovog uzrasta, ličnih karakteristika, senzitivnosti i uključenosti roditelja (da li će ikada primetiti promene u ponašanju deteta i posumnjati na nasilje). Ono što je veoma bitno jeste da će se dete sigurno pre otvoriti ukoliko ima podršku porodice, vršnjaka ili institucije. Zato je najbolje da sa svojom decom redovno razgovaramo i da ih podstičemo da nas uključe u svoje aktivnosti – kaže za eKliniku Ružica Radović i dodaje:
− Najočigledniji znakovi na detetu su fizički znakovi kao što su krv ili drugi tragovi na donjem vešu deteta, teškoće pri hodanju ili sedenju, neobični mirisi, modrice ili kontinuirane povrede kao i iznenadne promene u apetitu, koje mogu dovesti do poremećaja ishrane. Takođe, roditelji treba da obrate pažnju na ponašanje deteta. Posledice zlostavljanja mogu se manifestovati kao izlivi besa, naizgled bez razloga, ekstremne promene raspoloženja, nagli pad uspeha u školi, odbijanje da se presvlači za čas fizičkog ili učestvuje u fizičkim aktivnostima. Žrtve zlostavljanja često razviju poremećaj sna, doživljavaju košmare, noćno mokrenje i mogu patiti od nesanice. Dete pokazuje i racionalan strah od međuljudskih odnosa i strah od ostajanja nasamo sa određenim grupama ljudi, a takođe postoji rizik da je detetovo ponašanje neprikladno za uzrast u kojem je – kao da demonstrira neuobičajeno seksualno znanje.
Posledice uzrokuju brojne poremećaje
− Posledice se mogu odraziti značajno na mentalno zdravlje deteta. Somatizacioni poremećaj, anksiozni poremećaji, depresije, interpersonalna senzitivnost, opsesivno-kompulzivno ponašanje, disocijativni poremećaji učestali pokušaji suicida. Poremećaji ličnosti, pre svega, granični poremećaj ličnosti, kao i antisocijalni poremećaj ličnosti su česti oblici kasnijih posledica zlostavljanja. Adolescenti, koji su tokom detinjstva bili žrtve nekog vida zlostavljanja, tri puta češće su skloniji depresivnim stanjima ili pokušajima suicida – upozorava psiholog Ružica Radović.
Da li je moguća prevencija
Naša sagovornica ističe da žrtva nasilja može biti bilo ko, bez obzira na pol, godine ili finansijski status. Naravno, kako navodi, ne postoji način da se osigurate da će vaše dete uvek biti bezbedno, ali edukacija je najvažniji faktor za sprečavanje zlostavljanja deteta.
– Ono što je bitno da naučimo našu decu, kako bi ih zaštitili, jeste da za nasilje nema opravdanja. Nikad. Niko ne sme da ugrožava nečije pravo na dostojanstven život, bez obzira ko je. Komunikacija između vas i vašeg deteta uvek treba da bude otvorena. Objasnite da nikome nije dozvoljeno da ih dodiruje po intimnim delovima tela. Detetu ovaj razgovor mora da bude prijatan, ne sme da bude osramoćeno, i potrudite se da razume da je za njega važno da vam kaže, ukoliko je doživelo bilo kakvu vrstu zlostavljanja. Prilagodite rečnik kada razgovarate sa detetom, naučite ga da poštuje svoje telo. Velika je verovatnoća da će zlostavljač, koji dođe u kontakt sa detetom koje je samosvesno, samouvereno i poštuje svoje telo, odustati od pokušaja zlostavljanja i tražiti novu žrtvu – ističe Ružica Radović i podseća da roditelji ne bi trebalo da koriste zastrašivanje kako bi manipulisali emocijama deteta i njegovim reakcijama na seksualne pristupe. To može da izmeni njihovu percepciju stvarnog sveta i spreči ih u stvaranju normalnih, zdravih odnosa. Umesto da plašite svoje dete, savetuje Radović, trebalo bi da ga upozorite na potencijalne opasnosti.
Zašto žrtve ćute?
− Žrtve ćute i iz straha da će, ako nekom kažu da su omalovažavane i zlostavljane, biti još gore. Deca se plaše da će nasilnik saznati i biti još brutalniji. Posledice života u strahu su brojne, a jedna od njih je da se žrtva potpuno navikne na zlostavljanje i počne da traži krivca u sebi. Dešava se da žrtva bira da ne prijavi nasilnika, sve vreme misleći da je zlostavljanje opravdano i da je sama krivac za doživljeno nasilje. Mnoga zlostavljana deca pronalaze razne razloge da opravdaju nasilnika – ako je roditelj – “on me je stvorio može i da me kažnjava.’’ Ako je vršnjak – ’’možda stvarno nisam dovoljno dobar i zaslužujem da mi se podsmevaju…’’
Žrtve su uglavnom deca koja su tiha i suviše poslušna i osetljiva. Zlostavljana deca su nesigurna, imaju stalnu potrebu da se pravdaju, konstantno se izvinjavaju i nemaju veru u sebe – ističe u razgovoru za eKlinika portal psiholog Ružica Radović.
