Medicinski informativni portal
Naslovna / Psihologija

Strah od napuštanja i kako mu se odupreti

Priredio/la: M. R.
19:00 - 16. 02. 2021.

Ako imate izražen strah od napuštanja, treba da potražite stručnu pomoć jer se radi o jednom obliku anksioznosti

Strah od napuštanja može da bude posledica nekog traumatičnog gubitka u detinjstvu Foto: Shutterstock

Ovaj osećaj može da se razvije u detinjstvu kada dete doživi traumatični gubitak. Deca koja prođu kroz ovo iskustvo, kao posledicu mogu da imaju strah od drugih gubitaka u daljem toku života i odrastanja. Iako ređe, problemi sa strahom od napuštanja mogu početi i u odraslom životnom dobu a kad god da počne, ovaj osećaj može da ima ozbiljan uticaj na emocionalni život, partnerske i druge odnose sa ljudima.

Refleksije straha od napuštanja kod odraslih

Istraživanja kažu da strah od napuštanja nije zasebna bolest ili problem sa mentalnim zdravljem, poput depresije recimo, već jedan od oblika anksioznosti. Njegov pratilac mogu biti i određene fobije. Odrasle osobe sa strahom od napuštanja najčešće mogu da imaju problem u emocionalnim vezama jer se neprekidno, pa i bezrazložno plaše da će ih druga osoba napustiti. Pokazatelji i simptomi straha od napuštanja kod odraslih uključuju:

  • želju da uvek udovolje drugima
  • nekritično davanje sebe u vezama (previše se daju)
  • nedostatak poverenja u druge ljude
  • eliminaciju drugih ljudi u startu kako bi izbegli da njih odbiju
  • osećaj nesigurnosti u partnerskim i prijateljskim vezama
  • preteranu zavisnost od drugih osoba
  • potrebu za stalnim uveravanjem da ih drugi vole i da će ostati uz njih
  • potrebu da se kontrolišu drugi
  • ostajanje u toksičnim vezama
  • nemogućnost održavanja kvalitetnog odnosa
  • brzi prelazak iz jedne veze u drugu
  • sabotiranje odnosa
  • nedostatak emocionalne zrelosti i potrebe za ostvarivanjem intimnijih odnosa

Pojedinci koji su doživeli neki vid napuštanja u detinjstvu, mogu po matrici ponašanja da privlače ljude koji će se loše odnositi prema njima i na kraju ih i napustiti. Iako su na neki način sve to sami prouzrokovali, njihov strah će se i dalje pojačavati i produbljivati.

Simptomi kod dece

Anksioznost usled razdvajanja ili nekog vida ostavljanja je normalan deo razvoja kod novorođenčadi i vrlo male dece. Obično dostiže vrhunac u periodu između 10 i 18 meseci ali se i završava oko 3. godine. Ova manifestacija nije vezana samo za roditelje već i za druge bliske osobe (dadilje, bake, deke). Problem može da postane zabrinjavajući ako se simptomi produže i posle 3.godine, ako su česti i prate ih traumatične epizode sa plakanjem, zacenjivanjem, histerijom. Kod dece se strah od napuštanja može manifestovati na neke od sledećih načina:

  • stalna briga da će biti napušteno, da se mama i tata ili neko drugi drag neće vratiti
  • anksioznost ili panika kada ih roditelj ili neko ko ih čuva ostavi u vrtiću, školici ili u dnevnom boravku
  • burno odvajanje, kada dete neće da vas pusti da odete
  • strah pred spavanje
  • često razboljevanje koje nema očigledan fizički uzrok
  • osamljivanje
  • nisko samopoštovanje

U težim slučajevima, poput onih u kojima je dete doživelo traumu kroz gubitak roditelja ili staratelja, mogu se razviti i dramatični načini suočavanja sa osećajem gubitka, kao što su:

  • nesposobnost funkcionisanja bez druge osobe (zavisnost)
  • poremećaji u ishrani
  • agresivno ponašanje prema drugima, fizičko ili verbalno (izrugivanje, ponižavanje, tuča)
  • samopovređivanje

Ako osećaj straha od napuštanja kod deteta ne prođe posle 3.godine, treba potražiti pomoć stručnjaka Foto: Shutterstock

Mogući uzroci

Problemi sa strahom od napuštanja uglavnom su posledica gubitka neke voljene osobe, poput roditelja, staratelja, bliskog prijatelja ili emotivnog partnera. Gubitak je često rezultat neke velike traume, poput smrti ili razvoda, bilo da je u pitanju naša volja ili viša sila – osećaj napuštenosti može da bude i uglavnom i jeste identičan a ponekad ga prate osećaj krivice (ja sam kriv) ili besa (zašto je morao da me napusti?). Postoji i vid specifičnog emocionalnog napuštanja, kada je roditelj ili staratelj fizički prisutan ali emocionalno odsutan (neka mentalna bolest ili zanemarivanje).

Nije objašnjeno zbog čega jedna osoba razvije strah od napuštanja, a neka druga ne, čak i kada je u pitanju identičan gubitak. Razne druge traume poput straha od nazaštićenosti, zlostavljanja ili siromaštva nakon gubitka, kao i nivo emocionalne podrške koju dete od okoline dobija nakon gubitka, mogu da imaju veliku ulogu u razvijanju ovog straha. Od ostalih faktora, značajni su još i:

  • genetska predispozicija
  • medicinski faktori (psihofizičko stanje)
  • mentalni sklop

Postavljanje dijagnoze

Iako se ne radi o posebnom zdravstvenom problemu (bolesti) već jednom obliku anksioznog poremećaja, lekari obično prepoznaju kada osoba pokazuje simptome straha od napuštanja ili u detinjstvu ili u odraslom životnom dobu, zato je veoma važno potražiti pomoć stručnog lica. Nakon sprovođenja psihološke procene, oni mogu da postave dijagnozu anksioznog poremećaja sa elementima straha od napuštanja. Kod dece, u ovakvim slučajevima se najčešće dijagnostikuje anksiozni poremećaj razdvajanja.

Psihoterapija kao primarni način lečenja

Tokom psihoterapije koja je najčešći delotvoran put za rešenje ovog problema, osoba će uz pomoć terapeuta preispitati svoja iskustva i reakcije na napuštanje ili odlazak važnih osoba, locirajući osnovni uzrok svojih strahova. Potrebno je da pacijenti nauče da identifikuju negativne obrasce ponašanja i zamene ih zdravijim i realnijim. U redu je da tokom terapije tuguju za onima koje su izgubili, jer je to jedan od načina da se sa strahom suoče. Tako će uticati i na smanjenje strahova u slučaju nekih budućih gubitaka. Veoma je važno da terapeut pomogne i u obrascu uspostavljanja zdravih granica u emocionalnim vezama. One omogućavaju da se izbegne međusobna zavisnost, ali i čitav niz negativnih ponašanja koji odnose opterećuju i mogu da razultiraju krahom.

Ako je anksioznost u teškom obliku, lekar može da prepiše lekove protiv anksioznosti ili antidepresive. To bi trebalo da budu kratkoročna rešenja, dok psihoterapija ne da zadovoljavajuće rezultate.

Što se tiče dece, adekvatan način je svakako uključivanje dečjeg psihologa. Kod njih terapija može da uključi razne igre, art terapiju ili elemente porodične psihoterapije.

Kako pomoći nekome sa ovim problemom

Ovo može biti veliki izazov i rizik jer osobe sa strahom od napuštanja često od sebe odgurnu ljude kada se osećaju ranjivo i nesigurno. Evo još nekih saveta kako biste mogli da pomognete, iako je uvek bolje da se ovakve osobe oslone na pomoć profesionalca. No, dobro je znati da, ukoliko procenite da ćete na određenu osobu moći da ostvarite neki pozitivan uticaj, to možete da učinite na sledeće načine:

  • ostanite mirni tokom razgovora, čak i kada osoba pokuša da vas otera od sebe – možda pokušava da „testira“ i dokaže vam svoju teoriju da je svi odbacuju
  • izbegavajte da forsirate i sačekate trenutak da se osobi „otvori“ kada bude spremna za to
  • odgovorite joj na sve što vas pita iskreno i dajte joj do znanja kako njeno ponašanje utiče na druge ljude iz okruženja

Podrška detetu sa strahom od napuštanja:

  • primarno ipak zatražite pomoć stručnog lica
  • neka se dete uz vas oseća sigurno i tako da u svakom trenutku ima podršku
  • pričajte detetu bez obzira na uzrast o stvarima koje imaju svoj tok i rutinu, kao da je to nešto najnormalnije i ništa strašno
  • ohrabrite dete da izrazi svoja osećanja i reagujte na neutralan i neosuđujući način

Korisne tehnike samopomoći za osobe sa ovim strahom:

  • svesno sagledati trenutak kada se jave negativne misli o napuštanju, zameniti ih pozivitnim
  • i briga o sebi se vežba: budite fizički aktivni, birajte zdravu ishranu, smanjenje stresa i dovoljno spavajte
  • ostanite povezani sa bliskim i manje bliskim ljudima gradeći poverenje
  • pronađite vreme za omiljene hobije ili aktivnosti u kojima uživate, kako sami, tako i sa drugim osobama
  • vratite se terapiji ako stari obrasci ponovo počnu da se pojavljuju

Dobri izgledi za izlečenje

Kao što je javljanje ovog straha individualno, tako i izgledi da ga se neko oslobodi u potpunosti, variraju. Najbolju rezultati se postižu kada se sa lečenjem počne u nekoj ranoj fazi. Međutim, nikada nije kasno da se ovim problemom uhvatite ukoštac. Deca koja razviju problem sa ovim strahom kao hroničan, mogu da imaju drugih velikih mentalnih problema, uključujući i depresiju. Blagovremena reakcija i kod njih može dati odlične rezultate i smanjiti rizik od nekih većih i dugoročnih problema.

Uz adekvatno lečenje, i odrasli i deca koji su u istoriji doživeli gubitke ali su to podneli na mnogo traumatičniji način nego neko iz prosečne populacije, mogu da uživaju u zdravim odnosima, vezama i kvalitetnom emocionalnom i društvenom životu.

 

 

 

 

 

 

TEME:
Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend