Medicinski informativni portal
Naslovna / Psihologija

Opasan je mit da onaj ko priča o suicidu samo traži pažnju: Kako prepoznati rane znake depresije kod tinejdžera

Piše: Marijana Rajić
10:45 - 22. 02. 2021.

Ako dete promeni raspoloženje, izbegava aktivnosti koje je volelo, ako priča o osećaju beznađa, da ne vredi živeti… to su signali da se nešto događa, kažu stručnjaci za eKliniku

Roditelji moraju neprekidno da osluškuju i prate ponašanje dece, depresivno rasploženje može da dovede do depresije ali i do pokušaja suicida Foto: Shuttershock

Suicid je, prema podacima Svetske zdravstvene prganizacije (SZO) treći uzrok smrti među mladima starosti od 15 do 24 godine a često mu prethodi depresija. Duboka tuga je osnovno obeležje depresije i karakteristično je kod predškolske dece i adolescenata. Samoubistvo češće pokušavaju adolescentkinje, ali dečaci, opet, češće uspeju u tom pokušaju jer biraju nasilnije metode za izvršenje, kažu stručnjaci za eKliniku.

Bitno je naglasiti da mlade osobe koje planiraju ili izvrše samoubistvo, zapravo, ne žele da umru. One samo žele da prekinu preplavljujuće i nepodnošljivo neprijatne osećaje koji ih čine nesrećnim i zbog kojih im se čini da život više nema smisla. Ono što je veliki problem, jeste da osobe koje sebi žele da oduzmu život u trenutku odluke obično nisu svesne da samoubistvo, u stvari, znači kraj, i da ih nakon tog čina više neće biti. U fokusu njihove pažnje tada je samo jaka želja da sebi prekrate muke.

Izazovi tinejdžerskog doba i poimanje pojma smrti

– Opšte je poznato da adolescenti mogu da budu depresivni kao i odrasle osobe. Međutim, glavno pitanje koje se postavlja u tom slučaju a vezano je za ovu populaciju jeste kako razlikovati depresivno raspoloženje koje je u domenu „normalnog“ za to doba, od pravog, klinički značajnog poremećaja raspoloženja. Faza razvoja između deteta i čoveka i njegovo formiranje je zahtevan, buran i težak period, i razdoblje koje često donosi krize. U zavisnosti od uspešnosti razrešavanja unutrašnjih konflikata, kriza vodi rastu ili patologiji. Svi sadržaji koje mlado biće nosi iz svojih prethodnih iskustava, tada doprinose lakoći ili teškoćama koje prate prolazak kroz ovu razvojnu fazu eksperimentisanja, iznalaženja alternativa, pronalaženja sebe, svojih vrednosti, ciljeva i uverenja – kaže za eKliniku Sanja Kalaba, specijalizant psihijatrije i integrativni dečiji i adolescentni psihoterapeut u edukaciji.

U periodu oko dvanaeste godine dolazi do razvoja apstraktnog mišljenja, što omogućava razumevanje pojma smrti. Samim tim i suicidalne ideje dobijaju na svom značaju. Kalaba objašnjava da se upravo zbog tog osećanja beznađa ili očaja, i povećan broj pokušaja i izvršenih suicida, i da je samoubistvo, generalno, jedan od retkih fenomena koji je potpuno oslobođen kulturoloških, vremenskih i uzrasnih granica.

Različiti modeli ponašanja kao upozorenje, osluškujte ih

Kada je u pitanju spoznaja o simptomima, najčešće su sami adolescenti najbolji izvor informacija o svom depresivnom stanju, dok okolina (prijatelji, nastavnici, roditelji) mogu primetiti tek izražene promene.

Duboka tuga je osnovno obeležje depresije i karakteristično je kod predškolske dece i adolescenata. Međutim, ona može imati i suprotne simptome kao što su razdražljivost ili ljutnja. Zbog toga vrlo lako depresivno dete može biti dijagnostikovano kao dete sa poremećajem ponašanja. Simptom koji je karakterističan za decu iznad jedanaeste godine jeste osećaj krivice koji se javlja za vreme puberteta. Simptomi koji su najviše istraživani kada je u pitanju kognitivni aspekt su: nisko samopoštovanje, beznađe, bespomoćnost i loša slika o sebi. Kada je u pitanju socijalno funkcionisanje pojedinca može se primetiti da je osoba povučena, nije popularna među vršnjacima ili je odbačena. Vrlo često, takve osobe se mogu opisati i kao agresivne, i onda druge ne žele, recimo, da se igraju sa njima. Česta su „acting – out“ ponašanja tj. napadi besa – opisuje sagovornica eKlinike a na sledeći način objašnjava razliku u izgledu i ponašanju depresivne dece i depresivnih adolescenata.

Depresivna deca

  • Izgledaju tužno, govore monotonim glasom, usporenih su pokreta, usamljena. Depresivna deca često (a neočekivano kada je u pitanju depresija) izražavaju razdražljivost, nervozu, strah, dosadu (anhedonija – izostanak doživljaja uživanja u stvarima koje su do tada predstavljale zadovoljstvo) i izmene u ponašanju. Često se žale na lošu koncentraciju i pažnju, postižu lošiji uspeh u školi. Depresija kod dece je često maskirana telesnim simptomima kao što su bolovi u stomaku ili glavobolje. I depresivna deca i adolescenti skloni su preteranoj samokritici i očekuju i od značajnih osoba u okolini jednaku strogost i kritičnost. Mada je suicid u detinjstvu vrlo retka pojava, čak su retki i pokušaji suicida, od depresivne dece često ćete čuti da „ne žele da žive“ i da bi radije „da ih nema“.

Depresija kod adolescenata

  • Sličnija je onoj kod odraslih. Adolescent se često žali na apatiju i tugu, kao i na nedostatak energije i dosadu. Poremećaji sna i apetita su mnogo češći. Može se javiti i suprotan efekat –  preterani unos hrane, u čemu se nalazi kratkotrajno zadovoljstvo i uteha. Teškoće usnivanja i često buđenje noću kao i glavobolja mogu činiti adolescenta iscprljenim tokom dana. Preokupiranost telesnim izgledom je česta, naročito u vremenu u kome živimo sa globalnim i sveprisutnim diktatom kriterijuma vezanim za fizičke „parametre“ prihvatljivosti. Takođe se javlja i osećaj besmisla i beznadežnosti. Prisutne su često i suicidalne misli i parasuicidalno ponašanje. Klinička je slika često maskirana različitim oblicima izmena u ponašanju tako da odrasli često iza agresije, kršenja normi i pravila ponašanja i otpora, naročito prema autoritetima, ne prepoznaju depresiju. Međutim, nisko samopoštovanje često otkriva da se radi upravo o tome. Ova deca najčešće sama sebe opisuju negativnim terminima kao npr. „ja sam glup, loš, niko me ne voli, smotan sam i sl“. Razdražljivost, socijalno povlačenje i nesposobnost da se suoči i sa najmanjim frustracijama bez izliva besa, ponekad zajedno sa zloupotrebom droga i alkohola, navode na sliku depresije. Uz sve navedeno, neretko se javljaju prekomerno spavanje, povećanje apetita, preosetljivost na odbijanje i smetnje u uobičajenom funkcionisanju – generalno.

Sagovornica eKlinike dodaje i da depresivni adolescenti mogu biti preterano zavisni o drugima, imati neefikasne strategije suočavanja sa stresom, ali i manjak socijalne podrške od strane roditelja i prijatelja. Kada je u pitanju uticaj vršnjaka u slučaju odbačenosti, može doći i do pogoršanja depresivnih simptoma.

Još signala za alarm i mogući razlozi za pojavu depresije

Maja Antonić, defektolog i dečji psihoterapeut kaže za eKliniku da je jedan od signala, svakako, generalna promena raspoloženja. Ona dalje  može da utiče na izolovanost iz neke vršnjačke grupe ili stalnog društva, kluba u kome dete trenira ili ide na neku drugu aktivnost. Ako primetite da se dete povlači iz nekih vannastavnih aktivnosti koje je do tada rado posećivalo (sekcija, hobi, radionica…) ili ako izbegava da učestvuje na nekim porodičnim aktivnostima a ranije je to htelo, eto, takođe, signala da se nešto događa. Upečatljivo je i simptomatično ako dete priča o osećaju beznađa, da ne vredi, nema razloga da živi, govori o smrti, umiranju, ili deli neke mračne sadržaje i misli.

– Ako govorimo o razlozima zbog kojih dete može da upadne u ovakvo ponašanje, obično je u pitanju neka situacija koja je aktuelna (čitav spektar, uključujući i neki vid zlostavljanja od nepoznatih ili osoba iz okruženja, vršnjačko nasilje), ali je vrlo važno reći da su izloženija riziku da budu depresivna ona deca koja u porodici imaju neku istoriju depresivnog ponašanja. Inicijacija može da bude i neki veliki porodični problem koji je poremetio uobičajeno funkcionisanje porodice (gubitak roditelja, učestale svađe, nasilje u porodici), neka druga psihijatrijska bolest u porodičnoj istoriji, konzumiranje alkohola ili droga – navodi Antonić.

Ako je u porodici sve u redu i ne postoji istorija bolesti, ako je okruženje mentalno zdravo, ako postoji bliskost među članovima porodice i poverenje od najranijeg detinjstva uz otvoren, iskren odnos, roditelj će u najvećem broju slučajeva biti sposoban da primeti svaku, pa i najmanju promenu u ponašanju deteta.

Devojčice češće pokušavaju, dečaci brutalniji u metodama i pod ogromnim pritiscima

Sanja Kalaba, koja se u svakodnevnoj praksi u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti „Dr Slavoljub Bakalović” u Vršcu bavi i pitanjima prevencije suicida kod adolescenata, o statistici kaže:

– Pokušaj samoubistva češće se javlja kod adolescentkinja, ali dečaci, opet, češće uspeju u pokušajima jer biraju nasilnije metode za izvršenje, kao što su vešanje, vatreno oružje, eksploziv. Mladi adolescenti, uglavnom dečaci, izvršavaju suicid zbog problema u školi, doživljaja usamljenosti i krivice, kao i zbog veoma uzdrmanog porodičnog života. Kulturološki gledano, dečaci imaju teži zadatak kada je u pitanju pokazivanje emocija generalno. Često (a neverovatno je da se to dešava i dan – danas) čujemo: „Daj, šta plačeš, pa ti si dečak!“, „Hajde, nisi devojčica, šta si se uplašio?“ i slično. Verovali ili ne, ove, na prvi pogled „bezazlene“ i „u najboljoj nameri“ izrečene opaske, stavljaju trajnu zabranu unutar malog bića na pokazivanje normalnih ljudskih osećanja, koja su nezaobilazna tokom fenomena zvanog život. Ako imamo zabranu na osećanje, transformisaćemo ga u drugo, pretvoriti ga u fizički simptom ili razviti neke druge mehanizme kojima ćemo braniti sistem u kojem opstajemo. A kada ti mehanizmi zakažu, počnemo da gubimo osećaj da držimo kontrolu – objašnjava Kalaba, koja je i TA terapeut u edukaciji.

Mnogobrojne dileme su pred decom i adolescentima i na njih nije lako odogovoriti, ali je koren svih rešenja u poverenju i otvorenosti prema roditeljima Foto: Shutterstock

Od benignog dečjeg zaljubljivanja do fatalističkog stava

– Što se tiče zaljubljivanja, deca se u nekom benignom, više šaljivom obliku „zaljubljuju“ već u predškolskom periodu – kaže Maja Antonić i objašnjava da postoji jedna faza kada je čest slučaj da jedni druge baš ne vole. – Tada možemo sa obe strane da čujemo kontru – devojčice: „Bljak dečaci“, dečaci „Bljak“ devojčice“, ali vrlo brzo i nekako odjednom kreće jedna vrsta povezanosti i potreba da se drže za ruke. Tada izražavaju osećanja bez stida i ponosno izjavljuju da „imaju simpatiju“. Ali, to bude promenljivog karaktera i trajanja – danas je jedna simpatija zanimljiva, sutra druga – dodaje sagovornica eKlinike.

Kako odrastaju, ova tema postaje sve značajnija, a u pubertetu, jačim radom hormona postaje vrlo važna i intenzivna i zauzima važno mesto u njihovom životu.

Ukoliko tinejdžer gleda na nesrećnu zaljubljenost i neuspelu vezu fatalistički, posmatra je kao kraj i krah svih ideala, jako je bitno da pored te dobre konekcije roditelj mora da bude svestan da je on prvenstveni model detetu kako se prema partneru postaviti, poštovati i sebe i partnera, čuvati svoj i zajednički integritet i kakva očekivanja imati, sve to se kupi iz porodičnog okvira – kaže za eKliniku defektolog i terapeut u Centru za dečju psihoterapiju „Priča o vili“.

Razgovarajte bez tabua, uključujući i ljubav i seks

– Važno je i da između roditelja i dece nema tabu tema ne samo u vezi sa zaljubljivanjem, ljubavlju, već i o seksualnom odnosu. Deci su danas sve informacije lako dostupne putem modernih načina komunikacije i roditeljsko odlaganje razgovora na ovu temu, bilo da se radi o dečacima ili devojčicama, nije dobro, ni preporučljivo. Kada dete počne da postavlja pitanja koja su ponekad nezgodna, roditelj treba da odgovara na njih ali tako da budu u skladu sa godinama deteta i njegovom percepcijom, bez previše detalja ali sa iskrenim i pre svega istinitim odgovorima – savetuje Antonić.

Ono što može da pomogne, da učini ove priče opuštenijim ali i korisnijim je svakako ćaskanje pred spavanje ili u slobodno vreme, evociranje uspomena iz mladosti i podsećanje da su i roditelji nekada bili u istoj ili sličnoj situaciji. Tako se otopljava i stimuliše dečje poverenje što će sigurno pomoći prevazilaženju faza zaljubljivanja, razočarenja… Roditelj treba da bude iskren. Ponekad možda ne do svih detalja, ali da detetu na suptilan način najavi i buduće gubitke, sugeriše da ljubav ne mora uvek da bude uzvraćena, ali da to sigurno nije kraj sveta iako možda tako izgleda. Takođe, mogu zajedno da gledaju neke tinejdžerske serije i filmove, da komentarišu situacije, da u pauzi dok su reklame naprave neko poređenje, prokomentarišu odnos između likova ili kako bi reagovalo dete u takvoj situaciji… I na ovaj način dete dobija dobre poruke na kojima bi trebalo da temelji svoj sistem vrednosti a roditelj stiče uvid u stavove i gledišta deteta, savet je sagovornica eKlinike.

– Ne samo što se tiče zaljubljivanja već i u vezi sa opštim emocionalnim stanjem deteta, najbitnije da ima stabilnu vezu i dobru konekciju sa roditeljima, da dete ima potrebu i poverenje da sa roditeljima deli stvari i situacije koje se dešavaju, i da nema strah od toga kako će roditelj da reaguje ako dete kaže da se zaljubilo ili da pati. Roditelj ne bi trebalo da ima neke podsmešljive komentare, da mu se ruga ili smatra to neozbiljnim i nevažnim – kao posebno važno ističe Antonić.

Ukoliko nemate kome da se obratite a imate suicidalne misli, evo ko može da pomogne

Centar „Srce“ je nevladina, neprofitna, volonterska organizacija koja se već 30 godina bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistava putem telefona, četa i mejla. Broj telefona je 0800 – 300 – 303, čet se nalazi na sajtu www.centarsrce.org a mejl na koji možete da pišete je vanja@centarsrce.org. 

Damjana Jurošević, psiholog i volonterka „Srca“ kaže za eKliniku da su tinejdžeri u teškim životnim situacijama veoma često skloni pisanju mejlova i četova, tj. da im je lakše da pišu o svojim osećanjima i mislima nego da ih izgovaraju naglas a to ukazuje na činjenicu da oni nisu navikli da izgovaraju kroz šta prolaze i da im je pisani oblik komunikacije prijemčiviji. Takođe, u najvećem broju žive sa roditeljima, pa i nemaju uslove za privatan razgovor.

– Simptomatično kod prepoznavanja suicidalnosti kod mladih, naročito adolescenata je to što njihovi problemi ponekad nisu shvaćeni ozbiljno od strane roditelja i okoline koji smatraju da su njihove „muke“ vrlo često lako rešive, prolazne i deo su odrastanja. Zato neretko nailaze na odbacivanje, minimiziranje, ismejavanje, negiranje i razne reakcije koje ih dodatno zatvaraju u sebe kada pokušaju da podele sa čim se nose – naglašava Jurošević.

Ono što se zaboravlja, naglašava naša sagovornica, jeste da ta osećanja i misli koje osoba doživljava jesu ista osećanja koja bi odrasla osoba doživela da umesto problema kakvo je, na primer zlostavljanje u školi, doživiljava mobing na poslu. Pritom, adolescenti su skloni mnogo burnijim emocionalnim i impulsivnijim reakcijama u odnosu na odrasle, što je razvojna karakteristika. Adolescenti i deca su populacija koja doživljava mnoštvo promena i gubitaka u vrlo kratkom periodu – od promene škola, društava, prvih veza, razvoda brakova i porodičnih promena, selidbi, ocenjivanja, telesnih promena i prvih iskustava u svim životnim domenima sa kojima nemaju iskustva.

– Uzimajući sve ovo u obzir, u situaciji u kojoj adolescent koji ne oseća da iko shvata njegov problem ozbiljno, ne želi da deli sa drugima kroz šta prolazi, nema iskustva sa situacijom u kojoj se nalazi a očajnički traži rešenje, možemo da razumemo da bi neko u toj situaciji pomišljao na samoubistvo – dodaje.

Opasan mit je da onaj ko priča o samoubistvu samo traži pažnju

I Jurošević potvrđuje iz direktnog iskustva da se tinejdžeri koji razmišljaju o suicidu nalaze na klackalici između života i smrti i da većina njih zapravo ne želi da umre. Oni ne žele da nastave da žive život kakav je u tom trenutku i vrlo često kažu: „Kada bi se ovo promenilo, bilo bi mi mnogo lakše.“

Ono što je važno napomenuti je da ljudi veruju u mit o tome da se onaj ko priča o samoubistvu zapravo neće ubiti već traži pažnju – međutim, 8 od 10 osoba koje su izvršile samoubistvo su pokazivale jasne naznake svojih namera. Iz tog razloga vrlo često promene u ponašanju adolescenata i izjave da razmišljaju o samoubistvu, ljudi odbace kao dramu, traženje pažnje, nezrelost, nešto što je uobičajno i normalno, pa samim tim im i ne pružaju podršku – naglašava naša sagovornica.

Naravno, suicid može uslediti i ako je „sve u redu“ i ako ga tinejdžeri kroz svoje ponašanje nisu posredno ili neposredno najavljivali, ali to, ipak, nikada nije „iz čista mira“, već postoje dublji uzroci.

Potrebna edukacija kompletnog društva

Veoma važna je i edukacija roditelja kao prvih u nizu koji bi trebalo da ovakva ponašanja primete i zatraže pomoć stručnjaka. Generalno, osobe koje razmisljaju o samoubistvu ponekad imaju nalete ovog osećaja, pa samim tim ponašanje ne mora kontinuirano da se ispoljava, važno je primetiti ponavljanje naznaka. 

Za roditelja je tema detetovog samoubistva vrlo bolna pomisao i iz tog razloga mogu da odreaguju na način koji nije od pomoći, poput minimiziranja („Ma nije to ništa“, „Sve će to proći“, „Moglo je biti mnogo gore“), odbacivanja i kritikovanja („Nezahvalan/na si za ono što smo ti pružili“, „Odakle ti pravo da se žališ uopšte“, „Ti samo tražiš pažnju“, „Šta dramiš oko gluposti…“). To su primeri nekih rečenica koje adolescenti mogu da čuju kada pokušaju da se „otvore“. Zato je važno da učimo druge kako da razgovaraju na ovu temu i da stvaramo sigurnu sredinu za one koji traže podršku – apeluje psiholog i koordinator Centra „Srce“.

Ona dodaje i da je važno raditi na prevenciji samoubistava na jednom širem društvenom nivou gde će se prevenirati kako samoubistvo, i drugi problemi sa mentalnim zdravljem. Put za to je ne samo rad sličnih centara već i edukacija kako mladih, tako i starijih osoba o tome kako mogu najpre sebi da pomognu u susretu sa određenim osećanjima i mislima, kako da budu adekvatna podrška za druge, i kome mogu da se obrate za pomoć. Roditelji, iako jesu velika podrška u postizanju ovog cilja, nisu i ne mogu biti jedina, tu su i nastavnici i druge odrasle osobe bliske adolescentima, mediji, vršnjaci, institucije i naravno, stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja. Važno je ne zaboraviti i da starije generacije ne poseduju dovoljno znanja o mentalnoj higijeni i da je za mnoge od njih suicid i dalje tabu tema.

Dodajmo na kraju i broj nacionalne linije za prevenciju suicida pri Klinici za psihijatrijske bolesti „Laza Lazarević“ – 011 – 7777 – 000. Poziv sa svih mreža je, zahvaljujući inicijativi #zaTebe/VAŽNO JE, besplatan.

 

 

 

 

TEME:
Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend