Medicinski informativni portal
Naslovna / Moja priča

Naša olimpijka u streljaštvu: Bolest bubrega mi je prekinula snove, nedavno sam bila i na kiseoniku ali kažem: „Diši, pobedićeš!“

Piše: Marijana Rajić
8:00 - 03. 02. 2021.

Svoju filmsku životnu storiju prepunu uspona i padova, trofeja i gubitaka, o životu sa transplantiranim bubregom i stanju životne ugroženosti od korona virusa, za eKliniku je ispričala Lidija Mihajlović, olimpijka i nekadašnja reprezentativka Srbije u streljaštvu

U trenutku vrhunske forme i pune sportske zrelosti, Lidija Mihajlović je morala da napusti svet profesionalnog streljaštva Foto: privatna arhiva

Decenija borbe sa iznenadnim zdravstvenim problemima

Život moje porodice počinje da se menja 2009. godine sa pojavom zdravstvenih nedaća rođenog brata Dragana. On je imao neke usputne, skoro uobičajene probleme tipa visokog pritiska, međutim, za njegovu bubrežnu slabost tj.smanjenje aktivnosti bubrega, saznajemo skoro pred potpuno otkazivanje i izvesnost dijalize. U dogovoru sa doktorima u Nišu kreće borba, rade se analize, tipizacija, i ulazi se u proces priprema za transplantaciju. To je za sve nas bila nova situacija, u porodici niko nije imao slične probleme ranije.

Ja sam tada imala svoje pripreme u Mitrovici, bila sam i trener u straljačkom kampu, svaki slobodan trenutak sam koristila za treninge pripremajući se za finale Svetskog kupa u Kini (Wuxi), na kome sam kasnije i pobedila.

Šok za šokom

Čovek uvek misli da je nešto drugo u pitanju i da se i dešava nekom drugom. Kada mi se prvi put pojavio čudan otok na nogama, pomislila sam – dugo stojim u tom stavu, pucam, uvek nađemo neko opravdanje za svoje stanje… Međutim, pošto je bio prvi put da vidim tako nešto, požalila sam se bratu i to je, takođe, bio i prvi put da sam, valjda uz iskustvo koje smo prošli, bila disciplinovana prema svom zdravlju i odmah otišla kod lekara. Mokraća je već bila prepuna proteina, bili su u ogromnim količinama i nikome nije bilo jasno otkud sada to u mom slučaju. Meni je i tada bilo nekako važnije da se moj brat izleči, mislila sam – ma, lako ću ja, ja ću da se snađem, samo njemu da bude dobro… Kod njega je sve to uspešno odrađeno u Nišu, pokazalo se da je otac pogodan donor, i uspešno je transplantiran. Ali, posle 6 meseci došlo je do novih zdravstvenih komplikacija nevezanih za bubrege, uz više malih šlogova, brat pada u komu i ubrzo premine.

Doktori nisu mogli da kažu da li je u pitanju neka genetska stvar ili je jednostavno bio splet okolnosti da u istoj godini i rođenom bratu i meni otkažu bubrezi.

Bolest napreduje, ja se takmičim…

Kreće moja borba uz sada već poznatu problematiku i bratovljevo iskustvo. Naravno, bilo je straha kako će kod mene da se odvija bolest i u kom smeru će da ide…  Uz konsultaciju sa doktorima u Nišu dogovorili smo se da ja, ipak, idem u Beograd. Urađene su mi sve analize u kojima je potrđeno da moja oba bubrega jednostavno propadaju i da se radi o izuzetno progresivnom procesu.

Rekla sam – izdržaću!

Pucala sam Svetsko prvenstvo u Minhenu malim kalibrom, osvojili smo treće mesto ekipno a ja sam posle svakog stava išla do toaleta da merim pritisak i bila pod strogim nadzorom Antidoping agencije. Vodila me je Marija Anđelković, pila sam lekove uz stroge kontrole šta smem da pijem, praćena sam rigorozno da ne dođe do nekog prekršaja u smislu nedozvoljenih supstanci. Tada sam pucala i u finalu Svetskog kupa u gradu Wuxi u Kini i bila prva. Otišla sam na Svetski kup u Sidnej a kasnije i u Koreju sa dramatično visokim vrednostima kreatinina. A kad sam se vratila, više nije moglo – bila sam za dijalizu.

Prekid snova i odustajanje od Olimpijade

Život mi se menjao iz korena kada sam bila na vrhuncu karijere, tih godina sam u jednom trenutku bila i prva na svetskoj rang listi a u jednom periodu u prvih 5 na svetu. Bila sam najzrelija za pucanje sa vrhunskim rezultatima, vitalna, jaka, samouverena, u najboljim godinama za strelca. Plakala sam dok su se radile sve te analize svesna potpune promene života, ali nekako je uvek iz mene izbijao taj sportski i streljački gen, da nije gotovo „do poslednjeg“ hica, da moram da se izborim. Idemo dalje – šta je sledeće, koji pregled, tipizacija, stavljanje na listu, čekanje, brojanje podudarnih stavki… Moj trener Zoran Stojiljković, koji je bio i trener reprezentacije mi je mnogo pomogao, svi su bili uz mene, kumovi, prijatelji, kolege strelci. Roditelji u velikom šoku, prošli su to sa sinom, izgubili ga, sad i drugo dete… Bili su van sebe.

Bio je to prekid svih mojih planova, sa trenerom sam otišla do Olimpijskog komiteta da obavestimo tadašnjeg predsednika Vladu Divca. Nisu bila u pitanju samo velika očekivanja već i velika novčana sredstva koja su bila planirana za mene i moje pripreme budući da sam bila u olimpijskom procesu za London, upucala norme, na prethodnoj Olimpijadi u Pekingu sam bila sedma. Morala sam da napustim tim. Ekipa iz našeg Olimpijskog komiteta mi je ponudila svu pomoć, Vlade Divac je veliki čovek u svakom smislu, i tako sam, i uz njihovu podršku, krenula sa dijalizama i stavila se na listu čekanja.

„Lidija, imamo bubreg za tebe…“

Filmska priča vezana je i za moj poziv za transplantaciju. Ja sam želela sve da pokušam da nekako pomognem sebi, istraživala sve mogućnosti, pa sam otišla i u Makedoniju kod jednog Nišlije koji radi kvantnu medicinu sa kolegom iz Ukrajine i jako je uspešan u tome. Prijatelj i trener Dejan Mijajilović je išao sa mnom, bio je tu i kolega iz reprezentacije Stevan Pletikosić, zadržali smo se dugo a baterije su nam se ispraznile i bila sam nedostupna. Krenula je potera iz Beograda za mnom, našli su me u kafani da mi kažu da doktori zovu i da se pojavio bubreg za mene. Imala sam spakovanu torbu za bolnicu jer vi u toj situaciji morate da budete spremni da bukvalno u trenutku krenete.

Život sa novim bubregom i kraj profesionalne karijere

Operisana sam u Beogradu 14. juna 2011. godine i kreće nova runda borbe. Ne znam odakle mi je bila ta snaga ako nije baš iz tog iskustva sa streljaštvom. Dobro sam se probudila, nisam imala bolove, sve vreme sam bila pozitivna, rana mi je dobro izgledala, nije bilo nekih kriza, doktori su mi pažljivo pratili stanje. Posle mesec dana sam došla kući i već tada iskusila samoizolaciju, pazila da nemam kontakte sa ljudima zbog straha od infekcije.

Mislila sam i želela da se vratim na takmičenja a onda je iz mene progovorio razum. Ja sam vrlo brzo dobila bubreg, bio je to neki dar, poklon… Neko je umro pa je meni dao bubreg. Imam li pravo da sada to sve dovedem u pitanje, da rizikujem, da izložim telo naporima koji bi mogli nešto da iskomplikuju? Rešila sam da sa bavljenjem profesionalnim, takmičarskim streljaštvom prekinem i jednostavno taj dar koji mi je dat pokušam da sačuvam. Bilo mi je jako teško da napravim taj izbor a opet, bilo mi je važno da ostanem u streljaštvu. Od 1993. radim u Streljačkom klubu „Niš 1881“ kao trener za mlađe kategorije, sada sam i potpredsednik kluba, ove godine proslavljamo 140 godina i imamo lepe planove za obeležavanje jubileja kao i organizaciju velikog broja takmičenja.

Da li sam se dovoljno čuvala?

Svake večeri pred spavanje ja se preslišam da li sam se dobro čuvala, da li sam sve uradila kako treba sa mojim bubregom… Prošlo je već 10 godina. Uz imunosupresivnu terapiju koja pomaže bubregu da se održi, tri puta dnevno uzimam lek, ne pada mi teško ali uvek ima izazova. Čuvati se, kao način života…

Sve vreme sam isto razmišljala i postupala od pojave virusa korona…  Devet meseci sam nosila masku, pridržavala se svih mera, nisam putovala kao trener da se ne bih mešala sa mnogo ljudi. Klupski kolega Milan me je menjao na putovanjima, išla sam na posao i radila papirologiju, organizaciju takmičenja, izolovala sam se koliko sam mogla i zaista pazila.

Korona, i prvi put misao: Umreću!

Međutim, sredinom novembra sam dobila nisku temperaturu, javila se doktorki u Beograd koja mi je sugerisala da hitno uradim test. Bila sam pozitivna. Drugarica sa kojom sam bila u intenzivnom kontaktu je, takođe, bila pozitivna, izolovale smo se, nabavile sve što nam treba i nadale se najboljem. Pogoršanje je krenulo sa višom temperaturom, povraćanjem, osećala sam se mnogo loše. U samo dva dana od čistih pluća došlo je do bola u grudima i do teške, obostrane upale. Moja velika podrška i drugarica Vesna Rajković me je odvezla u bolnicu i ispred Infektivne klinike sam pala u nesvest, u prašinu. Tada sam prvi put pomislila da je sa mnom gotovo. Malaksalost je bila tolika da nisam mogla da se popnem do prijemnog odeljenja. Saturacija mi je bila nešto preko 70, odmah su me priključili na kiseonik. Nisam mogla da odem do toaleta bukvalno, nisam imala snage da operem ruke ili da se umijem. Ni kada mi je bilo najgore sa bubrezima, nisam se osećala toliko loše. Ljudi su umirali svakodnevno, psihoza je bila ogromna sa pitanjem da li će moj bubreg preživeti i ovo? Povezala sam sve svoje doktore u kovid bolnici, važna je bila ta komunikacija jer se nisu do tada susretali sa takvim slučajem. Meni je krv morala da se vadi svakog jutra zbog proveravanja statusa leka u transplantiranom bubregu, da se vodi računa o ispravnom doziranju pronizona… Beskrajno sam zahvalna bračnom paru Paunović, doktorima Karolini i Goranu, sa odeljenja Nefrologije niškog KC.

Kasnije sam saznala da je moja klinička slika bila kritična.

Kiseonik kao život i novi gubici

Ubeđena sam da mi je ta moja sportska priroda pomogla da sve prebrodim. Nisam bila spremna da idem u kućne uslove i tek sam se osetila malo jačom posle 23 dana; na kiseoniku sam bila sve vreme i bukvalno nisam mogla da dišem samostalno, imala sam masku i kada sam jela.

Kiseonik me je i spasao, i to disanje, disanje, disanje… što je i u streljaštvu neverovatno važno.

Snaja, bratanac i bratanica su se, takođe, razboleli od korone, deca su, na sreću dobro, iako je bratanac Milan bio kritično. Za njega su se lekari borili kao lavovi i izborili, ali je supruga mog pokojnog brata Dragana nažalost preminula od covid 19. Ona i sin su ležali sa dve strane zida, majku su reanimirali a da sin to nije ni znao.

Lidija Mihajlović i dalje je prisutna u svetu streljaštva Foto: privatna arhiva

Život je borba do poslednjeg hica

Kod kuće sam već mesec dana, počela sam da šetam, i dalje se zamaram, ali ide na bolje. Imam i antitela, što mi daje mogućnost da se opet uz maksimalnu pažnju (masku, higijenu ruku, izbegavanje kontakata) polako se vraćam u život. Svesna sam velike iscrpljenost sistema, ljudi, zdravstvenih radnika, snalazimo se kada nema lekova, nabavljamo ih, razmenjujemo…

Konsultovaću se sa svojim lekarima vezano za vakcinaciju. Da je do mene, već bih bila vakcinisana, međutim, budući da nema mnogo ovakvih slučajeva, moram da sačekam da se i oni konsultuju sa kolegama iz inostranstva.

Takođe, koristim svaku priliku da ljudima objasnim važnost odluke da budu donori organa. Transplantacija zaista znači novi život.

Životni udarci se nižu ali moje sportsko, streljačko srce se i dalje bori i poručuje: „Idemo dalje, izdržaćeš, pobedićeš, jer si borac!“

 

 

 

 

TEME:
Vladan
11:28, 03. 02. 2021. Odgovori

Ljudi uopste nemaju empatiju , samo misle na svoje dupe i misle meni nije nista a kad ih nesto snadje kuku lele , cak ih i smara kad neko prica o svojoj bolesti , takvima zelim sve najgore .
Moze covek da umire pored njih oni im casu vode ne bi dali , 90% ljudi je takvo. Uvek sam se pitao sta je to prokleto u ljudskom rodu kad su ljudi tako surovi i bezosecajni. Ljudi su ko mravi , ceo zivot rade grade ko konji i na kraju crknu i omatore ko psi imali nemali para . Zato je smrt jedina pravda za sve i kad takvima dodje sudnji dan odlaze bez svohih para , nekretnina , automobila , goli ko pistolj
Mene svaka ovakva prica dotakne do dna srca i prozivim dok citam svaki sekynd njene muke jer sam i sam imao uroliskih oroblema a dan danas imam sa bolesnom besikom

Ljuba
22:49, 06. 02. 2021. Odgovori

Велики поздрав за Лидију од њеног великог поштоваоца и навијача из Јагодине. Стрељаштво, вечити трофејни спорт Србије (парастрељаштво такође), недовољно познатио и цењено. У Сеулу никога није било оног дана када је Јасна освојила прву медаљу. Ко се још сећа мале Ивошев и две медаље из Атланте, медаља из Барселоне када су нас избацили са Олимпијаде. Па је тако и „стручни “ коментатор при крају Лидијине борбе за медаље малокалибарском пушком обавестио гледаоце да до краја има још три дијаболе! Не верујем да много њих схвата шта значи бити први на светској листи у краљевској дисциплини, троставу. Лидију сам први пут срео као судија на Регионалном ваздушном пушком у Јагодини 2008. Тада је са, још увек јуниорком Јеленом Живковић, пуцала исти резултат, тада врхунских 597 али била друга. По правилу је Јелена поново требало да пуца за сениорски резултат, али смо замолили Лидију да се то не ради због уштеде на времену. „Ма може, каже Лидија, признајте јој то као прво и за сениоре, а видимо се на Државном“ И тамо наравно „пукне“ још боље. Врхунски стрелци су специфични спортисти, од свега им најбоље иде савладавање себе и тешкоћа, без тражења оправдања и олакшица, непрестано суочавање са реалношћу. Сигуран сам зато да је Лидија у праву, ови кавалитети су јој итекако помогли у суочавању и побеђивању болести.

Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend