Specifične fobije su istovremeno najpoznatija i najzagonetnija fobična stanja straha. Savremena epidemiološka istraživanja pokazala su da veliki procenat takozvane normalne populacije ima strah od raznih predmeta i situacija. Od toga, 10 odsto osoba ispoljava strah takvog inteziteta da se on svrstava u poremećaj, odnosno specifičnu fobiju. U neke od objekata koji iniciraju fobiju spadaju i nož, makaze, staklo, stomatološke intervencije ili primanje injekcija.
Specifične fobije pokreću strah kao odbrambenu reakciju
Specifične fobije se definišu kao grupa poremećaja koja se karakteriše stalnim, preteranim ili nerazumnim i nelogičnim strahom. To može biti strah od objekata, životinja, određeniih situacija koje dovode do patnje obolelog i osiromašenja njegovog života.
– Realna i moguća konfrontacija sa tim objektom i sutacijama, pobuđuje strah i želju osobe da ih izbegne. Osoba prepoznaje nerazumnost fobičnog straha, ali ne uspeva da ga se voljno oslobodi. Fobični objekat ne predstavlja stvarni i zastrašujući objekat od koga se osoba plaši, nego objekat na koga je premeštena strepnja i fobični simptom ima simboličko značenje. Fobija je kao i anksioznost, strah iz unutrašnjeg sveta pojedinca – objašnjava u razgovoru za eKlinika portal dr Nataša Pješčić, specijalista psihijatrije iz Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ i grupni analitičar u izradi završnog rada.
Specifične fobije, kao i druge fobije, parališu organizam
Dr Pješčić kaže da strah kao normalni odgovor na stvarno opasne okolnosti, objekte ili osobe, ima funkciju prilagođavanja i zaštite, i pokreće organizam pred delovanje nad opasnošću. Fobija, pak, nema funkciju prilagođavanja i pokazuje težnju da parališe organizam. Ona, prema rečima dr Nataše Pješčić, dovodi do izbegavanja opasnih objekata, osoba i okolnosti i na taj način sužava polje kretanja i delovanja u svetu u kome pojedinac živi. Sagovornica našeg portala kaže i da, nažalost, osobe sa ovakvim problemom retko traže pomoć. Ako i otpočnu lečenje, javljaju se zbog drugih oblika anksioznosti i poremećaja raspoloženja, što otežava procenu da li je fobija glavni i jedini problem, čak iako je relativno teška.
Fobije kroz istoriju
Još od Hipokrata, priča nam dr Nataša Pješčić, postoje opisi zagonetnih poremećaja poput fobije od zvuka flaute i fobije od visine. U medicinskom kontekstu, pojam fobija prvi put je upotrebio Roman, rimski enciklopedista (I vek. n.e.), koji je istaknuti simptom straha od vode nazvao hidrofobija. Sredinom XIX veka opisuju se neki oblici specifičnih fobija. Početkom XX veka, Žane (1903. godine) opisuje sistematizovane oblike fobija. One se danas u jednom delu mogu poistovetiti sa specifičnim fobijama: fobija od prljavštine, predmeta od vrednosti, ljudi, žena, životinja, profesionalnih instrumenata. I Frojd je dao doprinos razumevanju specifičnih fobija, smatrajući da su to poremećaji koje svi ljudi imaju. Kasnije je opisao fobije od objekta i situacija u studiji „ Mali Hans“ 1909.godine, analizirajući fobijski strah od konja kod dečaka od devet godina. Mnogo godina kasnije (1959), u psihijatrijskim klasifikacijama fobije dobijaju svoje mesto, kaže dr Pješčić.
Specifične fobije su najčešći oblik fobija
Sagovornica našeg portala navodi da su specifične fobije kod žena daleko najčešći psihički problem uopšte. Kod muškaraca zauzimaju drugo mesto, iza zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. Takođe, napominje dr Pješčić, postoje dokazi da mnoge osobe koje zloupotrebljavaju alkohol i lekove to čine da bi ublažili osnovni poremećaj koji bi u mnogim slučajevima mogao da bude baš specifična fobija. Još 1969. godine u Vermont studiji, utvrđeno je su da su specifične fobije najčešći oblik fobija u populaciji. To se posebno odnosi na fobije od medicinskih intervencija, oluje, životinja, smrti, gužve, visine, oštrih i šiljatih predmeta. ECA studija (Epidemiological Catchment Area Stud ) je potvrdila da su specifične fobije u populaciji veoma česte: kod muškog pola 3,8 odsto , kod žena 8,5 – 25,9 odsto.
Da bi se razvila specifična fobija potrebno je neko iskustvo, ali i predispozicija
Dr Nataša Pješčić objašnjava da je fobija grupa poremaćaja koja nema jedinstvenu etiologiju. Pokušaji da se definiše njihov nastanak koncentrisani su u okviru psihoanalitičkih, kognitivno bihejvioralnih i bioloških teorija.
– U nastanku specifične fobije najvažniju ulogu igraju direktna ili uslovljavajuća iskustva. Strah je verovatno pre stečen nego što je genetski nasleđen. Kada osoba doživi realan strah povezan sa određenim objektima, situacijama koje imaju svojstva da uslovljavaju fobične reakcije, kod predisponiranih osoba za takav oblik učenja, doći će do nastanka fobije. Međutim, direktno iskustvo nije samo po sebi dovoljan razlog da bi neko razvio specifičnu fobiju kao emocionalni poremećaj. Da bi se to desilo, osoba mora da bude ranjiva, biološki i psihološki, pa da u susretu sa zastrašujućim objektima i situacijama doživi intenzivan strah. Zbog tih svojih osobina, ona ispoljava povišenu budnost i pažnju koja se odnosi na potencijalnu opasnost i susret sa fobičnim objektima i situacijama. To, za uzvrat, garantuje relativno rašireno izbegavanje, čime se kompletira osnovni sadržaj fobije – detaljno opisuje preduslove za nastanak fobija dr Nataša Pješčić.
I dezinformacije mogu da budu okidač
Prema rečima dr Pješčić, posredno iskustvo, ili emocionalna zaraza, drugi je model kako mogu da nastanu specifične fobije. Osoba, naime, posmatra drugog pojedinca koji doživljava intenzivno osećanje straha u određenoj situaciji. I u ovom slučaju, da bi se razvila fobija, osoba mora i sama da ispoljava visok nivo uzbuđenosti, strepnje ili već spomenutu ranjivost psihološkog ili biološkog tipa. Takođe, i prenos informacija, realnih i lažnih (dezinformacije), može da ima etiološki potencijal u nastanku specifične fobije.
Kako izgleda klinička slika i koji su simptomi specifičnih fobija
Karakterišu ih, ističe dr Nataša Pješčić, četiri osnovne komponetne: glavni strah, strah od straha, ponašanje izbegavanja i grupa pratećih simptoma. Glavni strah je centralni psihopatološki sadržaj. Striktno je povezan sa određenim objektom ili situacijom. Strah od straha uvek dominira kliničkom slikom i javlja se pri samoj pomisli obolelog da se suoči sa određenim – fobogenim objektom (najčešće kod fobija od medicinskih intervencija iliinstrumenata). Ponašanje izbegavanja nekada toliko bude izraženo da zapravo oblikuje stil življenja obolelih.
– Prateći simptomi su prvenstveno simptomi hiperaktivnog autonomnog nervnog sistema: lupanje srca, drhtanje, znojenje, mučnina, pad krvnog pritiska, kratkotrajan gubitak svesti. Prilikom dijagnostike, specifične fobije treba razdvojiti od agorafobije sa paničnim poremećajem, opsesivno kompulzivnog poremećaja, hipohondrijskog poremećaja i paranoidnog poremećaja – napominje specijalista psihijatrije dr Nataša Pješčić.
Fobije od krvi, injekcija, povreda
Specifična fobija od krvi, injekcija (tripanofobija) i povreda je čest oblik fobija ali se retko susreće kao izdvojen klinički sindrom. Mnogo češće je, objašnjava naša sagovornica, združena sa drugim oblicima fobičnih stanja ili poremećaja ličnosti.
– U kliničkom smislu, ova fobija se karakteriše često paralizujućim strahom od gledanja krvi, vađenja krvi, primanja injekcija ili pak povreda. Najčešća je u detinjstvu, jer deca nemaju dovoljno razvijeno mišljenje, razmišljaju iracionalno i konkretno, i donose pogrešne zaključke. Tako vađenje krvi postovećuju sa „gubitkom“ krvi, odnosno sa umiranjem i smrću. Pogrešan zaključak se može doneti bilo kada tokom života pod uticajem najčešće nekog veoma stresnog ili traumatičnog iskustva (tokom medicinske intervencije, davanja injekcija ). Zapravo, fobija i nastaje zbog straha od reakcije i događaja koji se čine nepodložnim kontroli unutar sopstvenog tela – objašnjava dr Pješčić.
Kako utiče tripanofobija (strah od igala) i koliko je opasno odbiti vakcinaciju
– Strah od bola i strah od nepoznatog mogli bi da imaju važnu ulogu u nastanku ove fobije jer je oboleli svestan da će nešto ući u telo, a da neće imati kontrolu nad tim. Potom postoje razne fantazije da osobe mogu biti povređene, iskrvariti, da će umreti, biti uništene. Takođe, da će se uneti u organizam nekakve materije ili organizmi koji su štetni, koje će ih otrovati ili ubiti. Malo je ljudi koji vole kada im se daje injekcija. Mnogi osećaju nelagodu i to nekako pretrpe. Ali, kada to dobije razmere ekstremnog parališućeg straha i panike, gubitka svesti, straha da će izgubiti kontrolu nad svojim ponašanjem ili emocijama, onda takav strah nazivamo fobijskim strahom od igala. Ova specifična fobija može da predstavlja problem za čitav niz medicinskih postupaka, uključujući i vakcinaciju, vađenje krvi, infuziju, dobijanju anestezije. Odbijanje vakcinacije može imati dalekosežne posledice – upozorava dr Nataša Pješčić.
Posebno u aktuelnom vremenu pandemije covid 19 i vakcinacije, dr Pješčić podseća da smo se i ranije vakcinisali i primali injekcije i da smo preživeli. Briga, ili čak opsesija zbog samog čina vakcinisanja neće ništa dobro doneti ni opštem, a ni mentalnom zdravlju, naglašava sagovornica eKlinika portala.
Fobije od medicinskih i stomatoloških intervencija
– Fobijski strah od medicinskih intervencija je veoma čest. Mnogi neurotični pacijenti imaju strah od lekara, medicinskih ispitivanja i intervencija. Međutim, pojedinci razvijaju pravu fobiju praćanu izbegavanjem, što može da ugrozi zdravstveno stanje. Pacijenti sa ovom vrstom fobija retko traže pomoć psihijatra, ali su ponekad prinuđeni zbog zdravstvenih razloga. Čest je slučaj da pacijenti sa agorafobijom i drugim oblicima fobičnih poremećaja imaju fobiju od medicinskih intervencija. Ona ostaje kao najtvrdokorniji simptom i zahteva poseban tretman. Najčešći strahovi od medicinskih intervencija su zbog samog dolaska kod lekara, bola, malih i velikih hirurških intervencija, anestezije, kliničkog ispitivanja (posebno invazivnog) – navodi dr Pješčić. Ona se, naime, sa sličnim slučajevima susreće svakodnevno kao deo tima najstarije referentne psihijatrijske ustanove u regionu, klinike „Dr Laza Lazarević“.
Ove fobije se leče psihoterapijom i farmakoterapijom
Postoji skoro jedinstveno mišljenje da su izlaganje uživo i suportivna psihoterapija najefikasniji metodi lečenja, kaže dr Pješčić. Metod izbora je i kognitivno bihejvioralna, i psihoanalitička terapija. Primenjuju se metodi relaksacije, autogeni trening, izlaganje u imaginaciji uživo, sistematska desenzitizacija, produženo izlaganje uživo.
– Psihoterapija se kao efikasna, jer se većina fobičnih pacijenata oseća mnogo bolje kada uspostavi dobar odnos sa lekarom koji ih leči. Kao da samim tim odnosom njihov strah lagano gubi na svom intenzitetu. Terapeut može da podstakne obolelog da govori o svom strahu. Daje mu da informacije o prirodi njegovog straha i poremećaja. Ukazuje na to da se radi o emocionalnoj reakciji, usmerava ga da spoljnu realnost boji unutarnjim svetom – priča dr Pješčić.
Terapijom se umanjuje strah od straha i izbegavanje objekata i situacija
Takođe, prema njenim rečima, terapeut navodi i podstiče pacijenta da može da misli o problemu. Uz to, da kreativno razmišlja i uspostavlja kontrolu nad svojim preteranim reakcijama. Daje mu podršku da uzima lekove ako je to moguće, ukazuje na spoljašnje činioce i situacije koje provociraju strah. Terapijski razgovor sa pacijentom ima funkciju da pripremi pacijenta da posle on sam može da inicira i ostvari kontakt sa situacijom ili objektom koga se plaši ili izbegava. Na taj način se postepeno umanjuje strah od straha u realnoj situaciji – opisala je u razgovoru za eKinika portal dr Nataša Pješčić, specijalista psihijatrije i grupni analitičar u izradi završnog rada.
