Naslovna / Moja priča

Nas troje u paklu korone: Kako smo se borili sa opakim virusom

Piše: V. Marić Brajković
14:15 - 09. 11. 2020.

Borba sa korona virusom odvija se u mnogim domovima širom Srbije, ali i sveta. Pored simptoma, javlja se strah od neizvesnosti kako će teći sama bolest koja je krajnje nepredvidiva. Porodica ove Beograđanke nije imala teške simptome covid 19, ali bitka nije bila nimalo laka…ovo je njena priča

korona virus i ćelije imunog sistema

Borba sa korona virusom je teška i neizvesna Foto: Shutterstock

Hiljade ljudi bori se ovih dana sa korona virusom u svojim domovima. Samo oni između četiri zida znaju koliko je teška i neizvesna borba sa ovom bolešću. Ovo je priča Jelene M, (45), žene koja se suočila sa svim problemima koju nosi covid 19. I odmah da kažemo, ova porodica imala je sreću da dobije blažu kliničku sliku bolesti. Jelenina borba počela je otprilike pre dve nedelje…

Bilo me je strah da spavam

Noć je duga, sedma po redu… Gledam u plafon na kojem se smenjuju senke farova kola koja povremeno prođu. Glava mi je teška, još teže gutam. Ali oborila sam temperatru…

– OK, kažem sebi, to je prvi stepenik u borbi protiv korone… Dobila sam prvu bitku, prokletnice! – “svađala sam se” sa koronom onako sama u gluvo doba noći.

U stvari, bilo me je strah da spavam, jer sam se stalno prisećala onih priča iz covid bolnica.

Iako se o koroni priča neprestano, sa njom ležemo i ustajemo. Nisam se ni najmanje nadala da će baš mene da ščepa. Sve preporučene mere sam poštovala, nosila rukavice čak u prodavnici, bez maske ni do kante za đubre… Ali uzalud, virus je našao put do mene.

Mislila sam da je prehlada

Prva tri dana sam mislila da je možda obična prehlada, bežala sam od pomisli da stanem u red ispred covid ambulante. Ali bilo je neizbežno, ostala sam bez čula mirisa. Četvrtog dana sam se testirala. Živim sa mamom i sinom u istom stanu, pa sam najviše zbog majke na testiranje povela i sina srednjoškolca. On nije imao simptome, ali za svaki slučaj. Plašili smo se zbog mame, ipak ima 70 godina.

Samo da se mama ne razboli

Dok smo se vraćali sa testiranja, kroz glavu su mi se samo vraćale slike: gde smo i koliko bili u kontaktu sa mamom, zajedničko kupatilo, kuhinja, moje maramice, peškir, da li sam je zagrlila koji put. Strah neopisiv, gori od same nemoći, temperature i bolova u celom telu.

Kada smo joj javili da se vraćamo, mama se organizovala tako da nas skoro ne viđa. Sve je izluftirala, posteljinu promenila, oprala podove, kvake. I da, sve je još i dezinfikovala u alkoholu. Njena soba bila je zatvorena.

Pozitivni i očajni

Sve je ovo bilo nažalost s razlogom… stigli su rezultati testa. Moj test na covid 19 – pozitivan!

Još jedan udarac maljem u glavu – i sin pozitivan na covid 19!

Srećom, na pregledu mi je ustanovljeno da pluća nisu zahvaćena, dobila sam terapiju, vitamine, antibiotike. Svega sam se pridržavala što su lekari preporučili.

Sin, iako bez simptoma, odmah se zatvorio u sobu i odlučio da ne vidi baku dok ne ozdravi, ma koliko trajalo.

U kući kao u tamnici

I mama je bila odlučna. Ne ostavlja nas same, bar dok nama ne bude bolje. Uostalom, nije sigurna da nije zaražena.

Izlazila je samo do kuhinje da nam skuva čajeve i obroke maskirana od glave do pete. Srećom, imamo dva toaleta u stanu, pa je u kupatilo ulazila samo da se okupa. I to sa svim mearama opreza. Brigu o nabavci iz prodavnice i sa pijace, ponekad i kuvanju, preuzela je moja sestra. Sve nam je ostavljala ispred vrata stana.

Strah se uvukao u nas troje u kući, svako je za svakog brinuo. A sestra je brinula za nas sve jer nije mogla da bude sa nama. Bespomoćna, delila je savete onako kroz zatvorena vrata.

Petog dana moje borbe protiv korone simptome je dobio i sin! Temperatura je skočila na 38, bolelo ga je blago grlo, ponekad je kašljucao. Povremeno ga je drmala jeza, noge su mu bile hladne i nikako nije mogao da ih ugreje. Ponovo odlazimo kod lekara, peške, sva sreća blizu nam je, jedva smo se dovukli. Dobija i on terapiju.

Njegovi simptomi blagi, moji malo žešći, ali opet, mislila sam, mama je dobro. Čujemo je iza zatvorenih vrata kako nam govori da se odlično oseća. I da ne brinemo.

Temperatura nas je drmala po dva-tri sata, sledeća dva dana u više navrata, noću i danju. Muk u stanu, ni TV nismo mogli da gledamo, samo smo ležali omamljeni virusom. Osećali smo se kao zarobljenici u vlastitom stanu. Svako u svojoj sobi. Sve potrebno ostavlja se ispred vrata. Kada neko izlazi do kupatila, ono drugo dvoje ne mrda iz svojih soba (tamica).

Jedina veza sa svetom bila je – mobilni telefon. Ponekad sam ga gasila, strašne su mi bile brojke umrlih i hospitalizovanih, nisam htela da budeo deo te statistike. Još kad pročitam, do juče mlad i izdrav, a danas se bori za život, bilo je previše!

Briga za sina

Sin je mnogo spavao. Mama i ja smo brinule zbog njegovog bronhitisa koji se ponekad javljao u težoj formi, baš u ovom periodu godine. Zato je mama, njegova baka, kuvala domaću pileću supu i čajeve. Sin mi kaže da je lepo mirisalo, ja nisam osećala ništa. Sve što sam jela bilo je kao da jedem stiropor.

Ali ni to nije bilo važno… Briga za dete bila je veća.

– Samo da se ne razboli još više – mislila sam, sedmi dan je kritičan kod korone, čitala sam. “Šta ćemo ako mene uhvati još više, šta ćemo ako se mom sinu pogoršaju simptomi. “Ali mama je dobro”, “mi smo mlađi, “izdržaćemo”, misli su se smenjivale munjevitom brzinom dok sam osećala kako mi raste puls od uznemirenosti. Strah se uvukao u kosti… jer meni nije bilo bolje od testiranja, zaboleo me i stomak, dobila sam i dijareju.

U noći sa sedmog na osmi dan prvi put nisam dobila temperaturu. Mislila sam, odnela sam prvu pobedu.

Trajala je kratko. Čim je svanulo, temperatura je počela da raste, zaustavila se na 37.7. Nemam snage ni da se okrenem u krevetu, svaka kost i svaki mišić u telu me boli. Glava mi vruća, migrena ubija. Agonija traje osmi dan.

Razmišljam kako je onima koji imaju upalu pluća, bore se za vazduh. U tom trenutku pomišljam da sam nezahvalna, kako imam sreće što imam “samo ove simptome” i nisam u bolnici.

I najvažnije, mama se nije razbolela!

Moj sin bez promene, temperatura 37.2, hladnoća u nogama, malaksalost. Ali ne kašlje, dobro je.

Sutradan, deveti dan, bio je moj prvi dan bez temperature. Bilo mi je bolje, nisam više imala dijareju.  I raspoloženje mi se popravilo.

Mama se seli

Ali mama više nije mogla da izdrži u sobi zatvorena između četiri zida, spremanje hrane u tim okolnostima, strah i briga, stalno čišćenje i dezinfekcija bili su za nju previše, premor je učinio svoje. Odlazi u rođakov prazan stan da se izoluje. Svu brigu o nama preuzima moja sestra. Sve nam ostavlja ispred vrata. Isto to radi i za moju mamu koja se izolovala i nije htela nikog da ugrožava.

Laknulo mi je kada je mama otišla iz stana, bila sam sigurna da će biti dobro. A nas dvoje smo mogli da se krećemo po stanu, kakvo olakšanje!

Ni sledeća dva dana nisam dobila temperaturu. Kako već treći dan u nizu nisam dobijala temperaturu, i ostali simptomi počeli su da se povlače. I mom sinu je bilo bolje, osvanuo je i njegov prvi dan bez temperature. Polako, ali sigurno dobijali smo bitku sa koronom.

Ipak se razbolela

Mama je već tri dana u drugom stanu. Tog jutra nas nije pozvala što nije ličilo na nju. Uplašila sam se. S razlogom. Razbolela se.

Izdržala je sa nama ono najgore i na kraju – ponovo strah. I osećaj krivice, jer nije lako kada znate da ste roditelja zarazili tako nepredvidivim i opasnim virusom.

Posle testiranja vratila se kući, u svoju sobu. Meni je već bilo dovoljno dobro da sam mogla sam da brinem o njoj. Baš kao što je i ona o nama u najtežim danima.

Srećom, mama je od prvog dana imala blaže simptome. Povišena temperatura se javljala povremeno i šetala od 37.2 do 37.7. Bol u mišićima bio je veoma neprijatan, ostala je bez čulo ukusa i mirisa i bez apetita. Noću nije mogla da spava od bolova u mišićima, tako da su analgetici bili sastavni deo terapije. Tako je bilo četiri dana. Samo smo držali stisnute palčeve da joj se stanje slučajno ne pogorša. Da blaži simptomi, ostanu blaži…

Izlazimo iz pakla

Sada stvari stoje ovako. Mama više nema temperaturu! Još jedan udarac koroni! A čulo mirisa i ukusa će se vratiti s vremenom, nadamo se. Ljubim je, grlim je, tiho se radujemo, da korona ne čuje. Činim to i za sestru koja ne može da bude sa nama. Ponovo ćemo se testirati!

Izaći ćemo iz ovog korona pakla kao pobednici!

Ukoliko želite da podelite sa nama svoju priču, pišite nam na dm@eklinika.rs

 

TEME:
Julijana Pavlović
12:27, 12. 11. 2020. Odgovori

Ja sam se takodje izborila sa koronom. Znam i gde i kad sam se zarazila ,u sopstvenoj kući doneo je gost u kući. Imala sam blaži oblik i smatram (mada se bojim i da izgovorim to) da sam imala sreće obzirom na to da sam hronični bolesnik asmatičar, bolujem od alergija, operisala tumor na plućima, štitnu žlezdu itd. Imala sam iste simptome kao i drugi gubitak čula ,temperatura,bolovi u mišićima,dijareja, bolovi od kojih nisam mogla ni da se okrenem u krevetu. Ali sad sam negativna pobedila sam je za sada nadam se da će tako i ostati. Ja se strogo pridržavam mera ali se bojim da je neko ponovo ne donese kod mene.

Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend