Medicinski informativni portal
Naslovna / Moja priča

Upoznaj sebe kao čoveka, koji i pored hendikepa, ima mnogo drugih kvaliteta, poručuje Predrag Damnjanović

Piše: Marijana M.Rajić
8:51 - 31. 10. 2021.

„Izgradite se kao osoba, i duhovno i emotivno, i onda će vaša fizička ograničenja i hendikep biti samo manje bitan detalj, u senci svega onoga što predstavljate vi kao čovek…“

Predrag Damnjanović, spastična cerebralna paraliza Dijagnoza spastične cerebralne paralize je za Predraga Damnjanovića samo „slovo na papiru“ a pronašao je načine kako da zaobiđe fizička ograničenja Foto: Privatna arhiva, Shutterstock

Predrag Damnjanović (38) se oduvek, kako kaže, vodio težnjom da želi samo jedan običan život, verovatno zato što je njegov život bio sve – samo ne uobičajen. Želeo je neku „zlatnu sredinu“, a uspeo je mnogo više, i dokaz nisu njegove reči, već dela. Za sebe ne želi da kaže da je specifičan u nekom pozitivnom smislu, jer bi se osećao nelagodno, a opet, ako bi rekao da je specifičan zbog svog fizičkog hendikepa, to bi, navodi, bilo bespotrebno potcenjivanje samog sebe.

Objektivno zdravstveno stanje po dijagnozi

„Spastična cerebralna paraliza, uzrokovana gušenjem na rođenju“. Peca, kako ga svi zovu, „prevodi“ nam svoju medicinsku dijagnozu na razumljiviji jezik.

Usled gušenja, na rođenju su mi stradali nervi, što za posledicu ima spazam i malo grublju kontrolu finih pokreta. Imam slabiju ravnotežu, hodam uz pomoć štaka. Malo otežano pričam, mada to dosta zavisi od toga koliko se psihički osećam opuštenim pa, na primer, sa ukućanima pričam uobičajeno, a kad pričam sa nekom novom osobom – ume trema da me „drmne“, pa pričam dosta lošije nego inače. Od ostalih stvari koje se tiču snalaženja sa prstima, uglavnom za sve nađem neko rešenje, pa uspešno zaobiđem hendikep. Pišem kao svraka, ali koga briga za to. Punu čašu vode bih verovatno prosuo, ali tu su slamčice. Nije baš da mogu sve što i ostali, ali se ni ne susrećem često sa nečim za šta sam uskraćen – kaže Predrag Damnjanović u iskrenoj, pomalo esejskoj ispovesti za eKlinika portal.

I pored hendikepa, imao sam ogromnu, vasionsku sreću da se u životu snađem

Dijagnoze, u Pecinom slučaju, su samo fakti koji su zapisani jer tako mora da bude, a evo kako danas izgleda njegov život, i pored objektivnih ograničenja koja ima.

– Mislim da smem da kažem da sada vodim sasvim uobičajen život. Sreća ili snalažljivost? Verovatno i jedno i drugo, i nije bio lak put. Pre dvadesetak godina sam ipak bio samo mamin i tatin sin, delio sobu sa bratom, i fizički zavisio od toga hoću li sa roditeljima izaći u šetnju, bez sopstvenih prihoda. Sada mislim da mogu reći da sam zadovoljan postignutim.  Imam svoju firmu već 14 godina i ona posluje sa više od 300 kompanija, imam normalan društveni život, volim da se družim i često se družim, preselio sam se iz Niša u Beograd, ne živim više sa roditeljima, već u društvu jedne mlade dame, i ne osećam se ograničenim bilo čime…  Većinu ograničenja koju imam usled hendikepa sam uspeo da zaobiđem, sredim, organizujem, na ovaj ili onaj način. Zapravo, što duže razmišljam o svom životu, sve više mislim da sam, pored velikog hendikepa, imao ogromnu, vasionsku sreću da se u njenu snađem – priča nam Peca, uz nezaobilazni osmeh.

Nije mogao da juri za loptom, pa se dohvatio kompjutera

Predrag je siguran da je uz već spomenutu sreću, ali i sudbinu, veoma značajna bila i činjenica da je rođen u eri kompjutera. Kada je imao oko 5 godina, otac je jedan doneo kući zbog posla. Nekoliko puta je, kaže uz smeh, uspeo da mu obriše i kompletan disk, dok još nije znao ni slova.

– S obzirom na to da nisam mogao da jurcam za loptom kao moji drugari, uglavnom sam provodio vreme „čačkajući“ po kompjuteru. Sa 10 godina sam počeo da učim neko osnovno programiranje, hteo sam da pravim igrice sam sebi jer ih moj tadašnji kompjuter nije imao. Prvi sajt sam napravio već 1999, i sadržao je uputstva kako da se ljudi zaštite od kompjuterskih virusa. Te godine nije bilo možda ni 20 sajtova na srpskom jeziku, pa se može reći da sam imao sreću i čast da budem među onima koji su stvarali domaći web – priseća se Peca svojih poslovnih početaka.

Kasnije je od tog sajta napravio MyCity forum, a forumi su tada bili ono što su društvene mreže sada. Nekoliko godina kasnije i napravio je prvi pretraživač svih domaćih vesti. Zatim su igru ušli veliki igrači, a on je opet upao u čudan splet srećnih okolnosti – ušao je u posao sa hostovanjem sajtova. Uspeo je, kako kaže, da napravi balans u životu, jer nije lično „rastrgnut“, ima dovoljno da živi od posla koji radi, a da ne bude njegov rob. Novac je, smatra, samo sredstvo koje omogućava normalan život.

Nisam imao izbora – ili da postanem samostalan ili da propadnem

Kad pogleda unazad, Predragu deluje da je baš zbog toga što mu je oduvek bila potrebna pomoć drugih, kroz ceo svoj život težio da što više tu zavisnost od tuđe pomoći smanji, odnosno – da bude samostalan.

– Kada sam imao 21. godinu otišao sam od mojih, nekih 10 kilometara dalje. Želeo sam da napravim tu neku malu, makar prividnu odvojenost od roditelja. Dolazili su oni svakodnevno, i uvek su bili moja ogromna podrška u životu, zajedno sa mojim bratom, a u toj kući je sa mnom bila i baka. Jedan od razloga što sam to uradio je verovatno moja jaka želja da pobegnem od osećaja da sam samo nečiji sin, što je zapravo bila neka moja unutrašnja težnja da stvorim sebe kao čoveka. Čini mi se da je prosečan čovek često uljuljkan, mnogo toga mu je pristupačno, i on nema taj borilački duh koji mu neće dati mira dok ne postigne ono što mu je životno važno. Ja u startu nisam imao povoljne okolnosti ni za šta, ali verovatno je upravo to stvorilo kod mene tu neophodnost da se borim – preispituje se Predrag Damnjanović, i poentira: „Drugi su imali izbore, a moj jedini je bio ili da uspem kao samostalan čovek ili da propadnem. Ja, dakle, nisam ni imao izbora“.

Mislio sam da nikada neću imati devojku

Kao čoveka ograničenih fizičkih mogućnosti dešavalo se da ga devojke ne prihvate zbog toga. To je nešto sa čime se svako sa fizičkim hendikepom suočava i to je nešto što ga, kako priznaje, jako dugo mučilo.

Zapravo sam i živeo u ubeđenju da nikad neću imati devojku. Bilo je i par teških ljubavnih brodoloma. Tada sam verovatno dotakao i najdublje ponore u životu. Roneći tako po dubinama duše, sa godinama sam naučio da se oslonim prvenstveno na sebe. Nije svim ljubavima suđeno da se ostvare, koliko god da su velike u našoj duši i srcu… Gotovo uvek sam slušao svoje srce, čak i kada je bilo potpuno izvesno da ću doživeti krah. Ali se zbog toga  ne kajem, i baš zato što znam da sam izabrao put svog srca i svojih istinskih osećanja. Sledio sam sebe jer je i ta neka ljubav imala prava na život, bez obzira na cenu – daje nam Peca i svojevrsnu lekciju o još jednoj važnoj borbi.

predrag peca

Peca i Vesna u šetnji Foto: Privatna arhiva

Spoznaja sebe kao čoveka koji pored hendikepa ima mnogo drugih kvaliteta

– U tim traganjima po prostranstvima dubina duše, tada sam, nesvestan toga, zapravo polagao moje najdublje korene, a upravo to korenje mi je omogućilo kasnije da prerastem sve te ponore, i vinem se dušom u visine. To korenje je zapravo vera u sebe. Spoznaja sebe kao čoveka koji i pored hendikepa ima mnogo drugih kvaliteta. Čudno je to, ali iz najdubljih ponora je nastao temelj koji mi je kasnije postao oslonac za sve. Mislim da se to dešava kada sam spoznao sebe na nekom dubljem nivou, i kada prihvatimo svoju nesavršenost. Kada sam shvatio da zapravo ne moram ništa. Kada sam skinuo sa sebe sva očekivanja i moranja. Kada sam se rasteretio svega, i prepustio sve životu. U tom času potpunog smiraja počela je i ljubav prema sebi, ljubav prema životu. Mislim da sam se tada po drugi put rodio – priznaje Predrag Damnjanović.

Prihvatanje svojih nesavršenosti i svest o vrednostima

Sada mirno konstatuje i da je, izgleda, najveći problem bio u tome što se sve vreme trudio da nekako prekrije svoja fizička ograničenja, stideo ih se, i sve vreme se trudio da bude kao neko ko ih nema, što naravno, priznaje – nije uspevao.

– A sve što je trebalo uraditi je prihvatiti sebe kao nesavršenog, i biti sam sa sobom „okej“ što se toga tiče, ne stideti se fizičkih ograničenja, a u isto vreme i zavoleti sebe i svoje vrline. Biti svestan svojih vrednosti – kaže Peca.

Kako sam „raskrstio“ sa svojim fizičkim ograničenjima

– Kada se taj preokret desio u mojoj glavi – onda su doslovce moja fizička ograničenja pala u senku. Postala su manje bitna, najpre meni, a potom i devojkama. I moj savet za sve ljude sa fizičkim ograničenjima bi bio upravo taj – poradite na ljubavi prema sebi, izgradite se kao osoba, duhovno, emotivno, i onda će vaša fizička ograničenja biti samo manje bitan detalj, u senci svega onoga što predstavljate vi kao čovek. Ljubav iako imate fizička ograničenja? Apsolutno moguće. Samo nemojte nikad misliti da sve znate o ljubavi i emocijama, jer će vas život uvek demantovati – zaključuje naš sagovornik.

Predrag dodaje i da se vremenom nauči da ljubav nije zaljubljenost, niti sva ona velika očekivanja, htenja i snovi, koje svako od nas ima bar jednom u životu, već da je ljubav je mnogo bliža nekim jednostavnijim stvarima, za koje u jednom periodu života „shvatiš da znače sve“. Ruka u ruci. Zagrljaj i toplina. Brižnost, hoće li onom koga volimo biti dobro. Neko ko je bio i ostao pored tebe celog života. Kad god sam išao protiv srca – gorko sam se pokajao. Nikad se nemojte kladiti protiv svog srca. Izgubićete uvek – otvorio je Peca svoje srce za pratioce eKlinika portala.

Vreme za život, druženje i sreća postojanja

Priznaje nam iskreno i da ga posle napornog dana na poslu, najviše opušta da sa Vesnom obilazi i upoznaje Beograd ili sedi na terasi, gleda zvezde, i prosto, uživa u miru i tišini.

– Budući da sam iz Niša, Beograd je nešto novo za mene, i zaista uživam u obilasku svih lepih mesta koje ima. Trudim se da živim, ali zaista – da živim. Istina je da puno radim, ali se stvarno trudim da ostavim vreme za još nešto, pa makar to bila i samo šetnja po kraju. Ova pandemija mi je malo poremetila planove što se tiče druženja sa ljudima, ima toliko onih sa kojima želim da se vidim a ne postižem… Juče sam sa dva drugara (kolege, sistem administratori) otišao na 30km od Beograda, proveli ceo dan napolju, družili se, vratili se… To mi je baš napunilo baterije. Nemam nikakav specifičan hobi, moj hobi je nekako sam život, sve ono što se odvija van posla i van obaveza, ta neka unutrašnja sreća postojanja, trenuci koje podelite sa prirodom i sa drugima. Ja to nazivam Životom. I učim se da svaki trenutak života „udišem“ punim srcem – opisuje Predrag.

Kada se oslobodiš straha, počinje uživanje u životu

Govoreći o strahovima koje je prevazišao, Predrag ističe da mu je do pre nekoliko godina bilo nezamislivo da tako ode sam (uvek je neko išao sa njim kao pratilac), plašio se kako će uraditi ovo ili ono, a zapravo, konstatuje da sam lično nije stvarao prilike da se na takav druži, verovatno sputan strahovima da nešto neće moći.

– Izgleda da sam konačno shvatio da se ipak sve može ako želiš. Prijatelji su uvek tu da mi dodaju štake, pomognu oko trivijalnih stvari… Nije bio problem u hendikepu, već u glavi koja se uvek plašila „kako ću ovo, kako ću ono…“. Što se manje plašim da nešto ne bih mogao, to zapravo sve više uživam u životu – kaže Peca.

Nema garancije za sutra, život je poklon

Komentarišući čestu rečenicu da „treba biti zahvalan životu“, Predrag konstatuje da ljudi olako i letimično prelaze preko nje, doživljavaju je kao neku besmislenu mantru, i ne shvate na pravi način.

– A zapravo, ceo život se svodi baš na to. Šta je ono na šta zaista možete da se oslonite u životu? Može li iko ili išta da mi garantuje, pa i da se neće desiti da večeras bezbrižno legnem na miru, a da se sutra neću probuditi uznemiren i u potpunom rasulu bez svega što trenutno čini moj život? Ko može garantovati sutra? Život je zaista nešto mnogo šire od svih naših poimanja. To je, zapravo, možda jedina stvar nad kojom nemate nikakvu kontrolu, i uvek ćete se prevariti ako mislite da je tako. Mislim da tek kada shvatimo da nemamo ništa, i da sve može nestati u tren oka, dolazimo do spoznaje da je jedino u šta zaista možemo biti sigurni – da smo svakog dana pružili sve što smo mogli sebi i drugima. I otud i ta zahvalnost prema životu. Zahvalni smo što imamo šta da pružimo. Život je poklon – misli Predrag Damnjanović.

Iako mislimo da ima vremena, nije tako – ne propuštajte ni tren

– Olako smatramo i da imamo svo vreme ovoga sveta, a uglavnom tek kada shvatimo da je naše vreme na ovoj planeti ograničeno, počinjemo da živimo život punim srcem. Punim srcem Ljubavi prema životu, prema bližnjima, prema sebi. I možda zapravo tek tada naučimo i da ga slušamo, i da ne propuštamo ono za šta srce oseća da je ispravno. Bio vaš dan loš ili dobar… bili vi tužni ili srećni… nikada nećete pogrešiti ako nekome pokažete koliko vam znači. Život nam je dao priliku da pružamo. Ja sam mu zahvalan na tome što mi je omogućio da pružim Ljubav. I na kraju, sebe smatram sasvim običnim čovekom. Iako se s tim opisom verovatno niko neće složiti, jer sam po mnogim pitanjima specifičan ili drugačiji, ovo da sam sasvim običan čovek jeste ono kako se osećam – još jednom naglašava Peca u razgovoru za eKlinika portal.

Poruka iz srca o suštinskim vrednostima

Ne bi voleo, kaže Predrag na kraju, da sve ovo što je rekao bude shvaćeno kao motivacioni tekst.

– To što sam i pored invaliditeta uspeo da postignem da imam normalan život, uspeo sam malo zahvaljujući sreći, malo zahvaljujući svojoj snalažljivosti. Ja ne mogu (niti treba!) da vam kažem „budite srećni, mislite pozitivno, volite život i „ćiribu-ćiriba, vaš život kreće u pozitivnom smeru“. To, jednostavno, tako ne ide. Šta god da ja kažem, i čiji god motivacioni tekst da pročitate, to vas neće pokrenuti ako ste u životu zastali. Mislim da je i velika zabluda da život treba da se kreće samo u pozitivnom smeru. To „očekivanje“ je upravo ono što ljude čini nesrećnim i anksioznim. Život katkad ide i stranputicom,  to je skroz OK. Ja sam, recimo, doživeo neku vrstu „buđenja“ baš u periodu života kada sam doživeo svoje najdublje ponore. Da nisam dotakao to svoje dno, ne bih danas bio ovo što jesam. Život treba samo pustiti ide svojim tokom poručuje Peca i dodaje:

– Treba se, naravno, boriti za svoje bolje sutra, ali ne primati previše k srcu i ako krene nizbrdo. Možda nam život oblikuje dušu za nešto što nama iz sadašnje perspektive nije vidljivo, a što u nekom kasnijem momentu dobije potpuni smisao. Možda ćemo drugima biti potrebni takvi kakve nas život načini, i možda smo i životu potrebni baš takvi kakvi smo, za nešto što je veće i od života -naglašava Predrag Damnjanović u razgovoru za eKlinika portal.

TEME:
Bratislav Kitic
14:26, 31. 10. 2021. Odgovori

СЕСТРИЋЕ😜
Ниси ти “обичан човек”.
Ти си ЉУДИНА!
Воли те чика Бата

Buda
16:23, 31. 10. 2021. Odgovori

Peca je inspiracija u svakom smislu, najsavršeniji nesavršeni prijatelj, jedna od onih osoba (ili jedina) za koje ste beskrajno zahvalni što postoje u vašem životu.

Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend