Od borbe za život u bazenu do zlata u Rimu
„Stisni zube i teraj dalje“, a telo sve pamti, i javi se kada je najranjivije
– Možda mi ta moja emotivnost nije išla na ruku, jer kao spartanac nisam sebi dozvoljavala da ispoljavam osećanja, nisam bila ni tako vaspitana. Uvek je bilo „Stisni zube i teraj dalje!“, a telo je dalo svoj odgovor kada je bilo najviše ranjivo… Prvu trudnoću sam izgurala bez ikakvih problema, a onda sam, i time motivisana, brzo dobila želju da još proširimo porodicu i da sinčić dobije društvo. U toku druge trudnoće završavam u bolnici i tu počinje moja sledeća velika borba – priča nam Nađa.
Hitan carski rez, napadi pankreasa, krvarenje…
Zbog bolnih napada pankreasa i veoma čestih stolica hitno je primljena na intenzivnu negu Klinike za ginekologiju i akušerstvo UKC Srbije u Višegradskoj. Lekarima je bilo najvažnije da je obezbole, ali i da se trudnoća održi i da porođaj ne krene ranije, jer je bila u sedmom mesecu.
– Nekih dvadeset dana sam bila na intenzivnoj nezi, a kada su me spustili na odeljenje gde se održava trudnoća, nakon nekoliko dana sam opet imala napad pankreasa, sa svim simptomima pankreatitisa. Lekari donose odluku o hitnom carskom rezu. Međutim, stvari postaju još gore, a problem sa čestim i krvavim stolicama se ne smiruje. U roku od samo 10t dana sam izgubila veliki broj kilograma, ni sama ne znam koliko, ponekad imala i više od 20 stolica dnevno. Počinju da me leče i od klostridije, ali ni to ne donosi rezultat, organizam se ne smiruje. Moja kuma, medicinska sestra, savetuje da uradim kolonoskopiju, i tek posle toga je sve bilo jasno – priseća se Nađa tog traumatičnog iskustva.
Nađa Higl Boharević sa porodicom preselila se u Sloveniju da „negde drugde potraži šansu da pokaže šta ume“ Foto: Privatna arhiva
Dijagnoza i saznanje da će živeti sa hroničnom bolešću
Za čitaoce eKlinika portala Nađa priznaje da je u trenutku kada je saznala za dijagnozu ulceroznog kolitisa, u potpuno neupotrebljivom stanju, bila pomalo ljuta na život i morala da postavi ono čuveno pitanje „Zašto baš ja?“. Bilo je tu, navodi, i drugih problema i stresova, koji su se nizali jedan na drugi, ne uz jedno, već niz pitanja poput „Dokle više, i šta je sledeće?“.
– I ja sam bila slaba u mnogim momentima, ali sport me je naučio da ne postoji nerešiva situacija i da nema odustajanja. Kada sam postala svetski prvak sa svim preprekama koje su me pratile, onda mogu da savladam i ovu dijagnozu. Pogledala sam se u ogledalo i uhvatila u koštac sa problemom, disciplinovana sam, a vetar u leđa su mi dali doktori i sestre iz KBC Zvezdara. Najveća podrška, ali i moji najveći kritičari su bili roditelji, brat i kum, a posebno bih kao značajnu u svim segmentima istakla podršku supruga. Nastavljam da učim da određene stvari sama prepoznam i savladam, da opet ne bi morao život da me „gurne“, sada sama uskočim, pobedim i isplivam – ohrabruje svetska šampionka i sve druge koji žive sa ovim, ili nekim drugim problemom.
Novo porodično iskušenje – odlazak iz Srbije i selidba u Sloveniju
Već nekoliko meseci, porodica Higl-Boharević adaptira se na nove životne okolnosti u novom okruženju.
– Preselili smo se u Sloveniju i sada ovde tražimo svoje mesto pod suncem. U potrazi sam za poslom, a imam i planove oko određenih studija za koje me je zainteresovala divna žena kod koje živimo ovde, u Ljubljani. Otkriću vam da se radi o psihologiji, jer sam oduvek želela da se bavim „lečenjem duše“. Odlazak se nije dogodio preko noći. Suprug i ja smo o tome „većali“ dosta dugo. Mi smo iza sebe ostavili čitav naš život, roditelje i prijatelje, i odluka uopšte nije bila laka. Međutim, da bih deci, ali i sebi pružila šansu za dalji razvoj, odlučili smo da se preselimo. Deca su krenula u školu i još uvek se navikavaju na strani jezik, ali su zadovoljni – priča Nađa Higl-Boharević, konstatujući da „onaj ko misli da je preseljenje u drugu zemlju mačji kašalj, taj se nikad nije selio“.
„Mama nije žrtva, već šampion“
I dalje su joj, kaže, kada se govori o njenim pobedama, sećanja zamagljena, kao da nije svesna uspeha koje je ostvarila, i ponekad joj se čini kao da je sve to doživeo neko drugi. Zbog trnovitog puta koji je prošla dok je trenirala, a i kasnije, na nepravde koje svako od nas doživi, danas gleda potpuno drugačije.
– Mislim da svi konce svog života nosimo u sopstvenim rukama i naša je odgovornost šta ćemo dozvoliti, i koje i kakve odnose ćemo odabrati. Nikad se nisam pokajala (niti ću) što sam svojoj rodnoj zemlji donela svetsko zlato, i nikada se to koga ću predstavljati nije ni dovodilo u pitanje. Nisam razočarana, uzela sam svoj život u svoje ruke i odlučila da negde drugde potražim šansu da pokažem šta umem, a svojoj deci pružim priliku da iskoriste svoj potencijal, i pokažem da mama nije žrtva već šampion u svakom smislu – ispričala je nam je u ekskluzivnom razgovoru za eKlinika portal Nađa Higl Boharević.
