Medicinski informativni portal
Naslovna / Moja priča

Niko nije znao za očaj i moje nečujne krike, seća se Milica Veljković, koja je sa 16 godina pokušala da se ubije da bi spasila voljene

Piše: Marijana Rajić
8:58 - 18. 08. 2021.

Borbu sa depresijom „platila“ je na svoj način, a danas je osmeh njena misija, uz rušenje predrasuda prema osobama koje imaju probleme sa mentalnim zdravljem

Milica Veljković, suicid, depresija Osmeh Milice Veljković danas znači snagu i motiv za borbu, kao i otvoren razgovor o temama o kojima se ćuti i koje su izložene stigmi Foto: Privatna arhiva

Taj dan joj je u potpunosti promenio život. Sa 16 godina, skokom sa zgrade, pokušala je sebi da oduzme život. Zato što se uvek osećala drugačijom od drugih, neprihvaćena, što je bila hipersenzitivna, zato što nije znala šta tačno znači empatija... Milica Veljković (29) uprkos invalidskim kolicima, konačno se, kako sama kaže, suočila sa problemima sa kojima do tada nije mogla ili umela da se bori i izbori. U ispovesti za eKlinika portal Milica kaže tu nije počela samo njena borba sa depresijom, već i prepoznavanje i prihvatanje sebe u svakom smislu, kao i nova vera u ljude i lepote života.

Unutrašnji konflikti, hipersenzitivnost, osećaj da si drugačiji i zbog toga neprihvaćen

– Kao tinejdžerka, ali i tokom ranog detinjstva, uvek sam se osećala drugačije, često sama u svojim mislima. Osećanja su bila svuda, i kako kažu, mi koji uvek izraženo osećamo – sve doživljavamo dosta intenzivno. Tada nisam znala šta je hipersenzitivnost, niti značenje empatije i nisam mogla da se povežem sa tim u potpunosti, ali i dalje sam često bila okarakteriasna kao neko ko je plačljiv, ljutit, i uvek previše svojeglav. Mislim da je taj neprekidan konflikt sa svetom i unutar mene same, doveo do toga da imam osećaj da nigde ne pripadam, a pokušavala sam da se uklopim. Na kraju, odluka koju sam donela bila je odraz tog kraha i kraj puta koji je delovao izuzetno turbulentno, iako je u stvari tek počeo. Imala sam 16 godina kada sam pokušala da se ubijem – priseća se Milica dana koji su joj odredili život.

Rane misli o smrti, želja da duševni bol prestane i griža savesti

Psiholozi kažu da većina onih koji pokušaju, ili izvrše suicid, suštinski nemaju predstavu o tome da ih više neće biti i da nema „popravnog“, već u tom trenutku beznađa samo žele da „sve prestane, da nema više tog duševnog bola“ koji osećaju i koji ih pritiska. A šta je mučilo Milicu?

– U mom slučaju je bilo oba. Želela sam da me nema i da to bude trajno. Želela sam da sve prestane, moja duševna i fizička bol, zbog kojih su, kako sam verovala, drugi trpeli zbog mene. U svojoj samoći dosta rano počela sam da kontempliram misli o smrti i uopšte ideji kakav bi svet bio da me nema. Kod mene, samoubistvo nije značilo samo da moja bol prestane i da nestane to osećanje da sam ruina od ljudskog bića, koja nije sposobna da kontroliše svoje emocije i postupke i koja neprestano srlja, ne obazirući se na ljude oko sebe, već i kraj razočarenja koje sam priredila svojoj porodici i pokušaj da njih poštedim sebe kao takve – priznaje Milica. 

Zašto osobe u takvom stanju često ne traže stručnu pomoć i šta je sa podrškom porodice

Na pitanje da li je tada imala ikakvu ideju o tome da bi trebalo da potraži stručnu pomoć, sa kim je pokušala da razgovara i nađe nekakvo emotivno i sigurno utočište, priča nam da je ideja postojala, ali da u tom trenutku, najprostije rečeno, nije umela najbolje da artikuliše ono što je muči.

– Godinu dana pre toga, kada su stvari počele da se otimaju kontroli, želela sam da razgovaram. Međutim, unutar najuže porodice, niko nije imao dovoljno sluha da primeti da se nešto dešava, a ja nisam imala hrabrosti da jasno kažem. Pritom, kako je aktuelan bio upis srednje škole i to što ja nisam mogla da odem u školu koju sam želela, plašila sam da će se sve završiti na tome i mom nezadovoljstvu, i opet tom buntovništvu bez razloga. Pokušala sam da razgovaram i sa nekim bliskim osobama, što je opet bilo pogrešno protumačeno i dodatno me obeshrabrilo – priseća se našas sagovornica.

Kada su se javile intenzivne glavobolje, majka je odreagovala i odvela je kod lekara, potom i na specijalistički pregled kod neuropsihijatra i na razgovor sa psihologom. Ali, i to se završilo bez rezultata – Milica je sve negirala i uveravala da je sve u redu, pristala je da vodi dnevnik glavobolja i pije kutije vitamina.

Trenutak odluke da okonča život

Trenutak da oduzme sebi život je za nju i dalje, kako priznaje, jedan od najpotresnijih momenata, koji Milica ovako opisuje:

Mislim da me je osećaj krivice ophrvao. Nastupilo je potpuno beznađe i pustoš sivila. U tom slomu niko nije mogao da zna za moje nečujne krike, nikog nije bilo tu da vidi sav očaj kom sam bila spremna da se predam, i u toj samoći jedini izlaz i način da ljude koje volim spasim sebe i svog bezumnog lutanja, bilo je samoubistvo.

Heroji ili kukavice?

Koliko je, na kraju, besmisleno pitanje da li su oni koji odluče da počine suicid hrabri ljudi ili kukavice?

Besmisleno je, malo šta je besmislenije od toga. I dalje me to poražava, jer ljudi misle da je to nekakva tema za diskusiju, da treba da iznesemo svoje mišljenje i zauzmemo određeni stav, prezentujemo svoje viđenje problema i potpuno zaboravimo da se iza tog čina nalazi drugo ljudsko biće u svom najstrašnijem porazu, tragedija za porodicu te osobe i svih ljudi kojima je ona nešto bila u životu. Da li onda ti ljudi, koji ostaju posle osobe koja je izvršila suicid treba da se sramote do kraja života ili pak, da budu ponosni? Šta to uopšte treba da znači? Ne znam da li smo svesni koliko za ovo nema mesta – pita se sagovornica eKlinika portala.

Bez dijagnoze, suštinskog rešenja za uzroke, sa novim idejama o suicidu

Milica je preživela skok sa zgrade i tada je najpre celukupan fokus prebačen na njeno fizičko stanje, prvobitno na spasavanje života, a potom na operativne zahvate, kojih je bilo više. Cela atmosfera je bila jako stresna, vraća „film“ Milica, i kaže da joj je u magli ostao neki razgovor sa psihijatrom na intenzivnoj nezi Dečje bolnice. Mnogo je plakala, zbog čega se taj vid terapije tada nije nastavio.  Lekari su verovali da to nije dobro za nju i da je previše uznemirena, a trauma sveža.

– Negde se provlačilo kako se sve dogodilo u afektu, i to je bilo vrlo suptilno oslobađanje odgovornosti, što mi je tek kasnije postalo jasno i zadalo mi novi udarac kada sam shvatila koliko je u stvari time moj oporavak usporen. Nije pomoglo ni to što sam bolničke dane provodila u izolaciji i kasnije sa majkom, gde u takvom okruženju nisam mogla da se otvorim i imam vreme za sebe. Na kraju, niko se nije vratio da proradi sa mnom celu traumu, povremeno sam razgovarala sa pedagogom i psihologom. Dalje mi je bilo jako teško da spustim gard, što su svi primetili i imali utisak da ne mogu da dopru do mene. Tada to nisam ni želela, jer sam tada više nego ikada tražila načine kako da se ubijem – cela nova stvarnost bila je preplavljujuća i osećala sam se potpuno nemoćno i zarobljeno – opisuje nam svoje mentalno stanje nakon dramatičnog događaja Milica Veljković.

Dijagnoze, međutim, i dalje nije bilo. Prvi iskren razgovor sa stručnim licem vodila je u studentskoj ambulanti, sa tamošnjim psihologom, čak četiri godine nakon svega što se desilo. Kaže da je tada konačno bila sama, ali u potpuno novom okruženju koje je bilo prijateljsko i prihvatajuće, pa se tako i osećala.

Stigma prema osobama koje imaju problem sa mentalnim zdravljem

U našem društvenom ambijentu, i dalje, nažalost, jedna stigma sustiže drugu: kada neko otvoreno prizna da ima problem – „Lud je“, baš i kada se razlikuje od uobičajenog modela izgleda, ponašanja, ako je prisutan invaliditet. Milica je sa ovim potpuno saglasna i naglašava da je postojanje stigme i dalje izuzetno izraženo, čak i u njenom slučaju.

– To mi najbolje potvrđuje činjenica da se čak i u nekim meni bliskim krugovima opet izbegava ova tema. Dakle, i među ljudima koji me znaju, koje mogu nazvati porodicom, a ja sam, opet, neko ko je vrlo glasno izašao sa tim i među ljude i u etar i na sve načine. Rekla bih, i stvarno verujem da je to još jedan vid terapije i da mi je donelo samo najbolje. Ipak, odlučni smo da se vodimo tim krilaticama da se dešava drugima, da nije naše, da ne pričamo i ne razmišljamo o tome, jer tako ostaje negde daleko, što dalje od nas, sa tim drugim nesrećnim ljudima. Jako je tužno. U glavi mi je slika deteta koje drži zapušene uši i viče „la-la-la“ dok mu se neko obraća – objašnjava Milica slikovito.

Ona smatra da su ovakvi razgovori jedini odgovor, kao i članci u medijima koji pravim pitanjima obrađuju ovu temu, edukacija, otvorene tribine i radionice, angažovanje stručnjaka, uvođenje mentalne higijene u osnovne i srednje škole. Svaki doprinos otklanjanju stigme se računa i potreban je, misli osoba koja, u najmanju ruku, na to ima puno pravo.

Moguće je postati bolja verzija sebe

Na sreću, došlo je do toga da je Milica danas, iako u invalidskim kolicima, jedna više nego funkcionalna mlada osoba koja voli život, voljena, svesna njegovih darova i mogućnosti. Kaže da je za to bila presudna nova prijateljska i prihvatajuća sredina, mladi ljudi koji su bili taj važan faktor socijalizacije i podrške, prihvatanje sebe, osvešćivanje problema i trauma, razgovori sa psiholozima. Takođe, i produbljivanje svih tema koje su se otvarale, onda kada je bila spremna da se suoči sa njima i krene da radi na onome što je predstavljalo prepreku.

– Lični kapaciteti se menjaju i proširuju što više radimo na sebi. I u redu je da nešto ne može odmah, ako je potrebno više vremena – na kraju, sve dolazi onda kada treba. I, naravno, sve ovo i dalje igra svoju važnu ulogu, sve ovo ulazi u sistem podrške i neprestano traje, jer uvek ima nešto što može da se osvesti i raščisti i učini od nas još bolje verzije sebe – veruje, i pokazuje svojim primerom naša sagovornica.

milica veljković - foto unutar texta

Danas je Milica neko ko istinski veruje u sve ono što radi Foto: Privatna arhiva

Ko je danas Milica Veljković

Govoreći o sebi danas, Milica je, navodi, neko ko istinski veruje u sve ono što radi, ko mnogo više ceni svaki svoj napredak i trudi se da voli i razume sebe, prihvata svaki deo svog identiteta, bilo da se govori o invaliditetu, depresiji ili boji očiju, seksualnom opredeljenju ili ljubavi prema umetnosti.

– I dalje osećam apsolutno sve, ali danas u tome nalazim posebnu lepotu, svesna sam koliko volim ljude i koliko verujem u njih. Ne odustajem od toga, jer znam da možemo da promenimo svet i učinimo ga boljim mestom. Biram svoje misije i posvećujem im se svim srcem, novinarka sam dokumentarnog programa RTV, imam svoje emisije i kroz njih se trudim da skrećem pažnju na bitne teme i pričam o svim stvarima koje imaju svrhu da utiču i prošire svest ljudi. Od prošle godine volontiram u Centru “Srce”u Novom Sadu, neprofitnoj organizaciji koja se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva. Planova i želja imam mnogo, ali – sve u svoje vreme, pošto već imam taj običaj da se pretrpam obavezama i ogromnu želju da učestvujem u svemu što mi je drago i važno – govori devojka koja je u jednom trenutku života, kao izlaz videla jedino odlazak u smrt.

Nekoliko reči o filmu „Da me nema“

Hrabri dokumentarni film „Da me nema“, koji je uradila u saradnji sa svojom sadašnjom urednicom Marinom Zorić, u produkciji RTV, Milica Veljković smatra možda i najboljom porukom, potpunim otvaranjem i ogoljavanjem, koje je, u pojedinim trenucima dramatično, ali pre svega realno.

„Da me nema“ je najvažnija introspekcija i razgovor koji sam imala sa šesnaestogodišnjom Milicom i ovom sadašnjom Milicom, retrospektiva pređenog puta i ozbiljan osvrt na sve što sam prošla, ali i početak još jednog novog životnog poglavlja. Film je poruka za sve one koji se suočavaju sa mentalnim poteškoćama, koji vode svoje unutrašnje bitke, film je i za sve roditelje i sada znam da se u njemu svako može pronaći, jer je toliko iskren i životan. Može se naći onlajn, na odloženom gledanju RTV, i moja je topla preporuka da ga svako pogleda bar jednom – preporučuje Milica Veljković.

„Život je jedan jedini, potrebni smo i sebi i drugima“ – poruka za sve koji pomisle da je suicid rešenje

– Znam da je užasno teško naći se u ovakvoj situaciji, znam da je bezizlaznost i izgubljenost preplavljujuća, ali sam sigurna da se i u ovakvoj buri može ugledati svetionik i da možemo pronaći svetlo koje će nas dovesti u neki novi trenutak u životu, gde ćemo prodisati i prigriliti sami sebe sa svim onim što nosimo, ma, koliko strašno bilo. Sve misli, sva osećanja, sve je to naše, ali ne smemo zaboraviti da ne moramo taj teret nositi sami, da uvek postoji neko ko je spreman da to podeli sa nama i pruži ruku, zagrljaj i podršku kada je najpotrebnije, i kada deluje da se sve ruši. Ono što ostaje posle nas je bespovratno sivilo i neutešna žalost – kaže Milica, sagovornica eKlinika portala. A život je, dodaje, jedan jedini, i mi smo jedni jedini na ovom svetu i potrebni smo sebi, da bismo otkrili šta sve neponovljivo nosimo.

Milica Veljković želi da podseti još jednom da razgovor može da pomogne, da nije sramota obratiti se za pomoć i napraviti taj veliki korak, i želi da ohrabri sve koji imaju probleme da načine bilo koji od ovih poteza, jedan po jedan, za sebe, za život, za svoju šansu.

Pronađite malo ljubavi i još malo nežnosti, i poverujte da možete sve – njena je poruka za kraj, ali i početak.

TEME:
Bole
14:33, 18. 08. 2021. Odgovori

Ona je prelepa

Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend