Medicinski informativni portal
Naslovna / Moja priča

Marina zbog astme detektuje zagađenje brže nego instrumenti: Obožava košavu, ali zimi ne može u sve delove grada

Piše: Iva Nenezić
15:00 - 12. 02. 2021.

U takozvanih “svetih sedam“ psihosomatskih bolesti, spada i astma. Psihoanalitičari je nazivaju i „Plač bronhija za majkom“

Odmah po uzimanju leka iz pumpice disanje je lakše Foto: Shutterstock

U takozvanih “svetih sedam“ psihosomatskih bolesti, po rodonačelniku psihosomatske medicine, psihoanalitičaru dr Francu Aleksandru, pored hipertenzije, hipertireoze, čira, ulceroznog kolitisa, reumatoidnog artritisa i neurodermatitisa, spada u astma. Prema ovoj teoriji, postoji jaka veza između psihičkog i fizičkog stanja, a psihoanalitičari astmu nazivaju i „Plač bronhija za majkom“. Kod astmatičara se tuga smatra dominantnom emocijom.

Krenulo je usred zime

Iako ne deluje tužno, tridesetosmogodišnja Marina pati od ove hronične bolesti vise od deset godina i, kako kaže, spremna je da sa njom živi do kraja.
– Astmu sam dobila kasno, u 27. godini života, što za ovu bolest nije tipično. Krenulo je usred zime. Svoju prvu „neprijatnost“ koju za nju vezujem doživela sam kao prehladu, mislila sam da imam bronhitis. Nisam mogla da dođem do daha, kašljala sam i imala škripanje u grudima. Sećam se da se desilo u periodu pred jednu Novu godinu. Imala sam blago povišenu temperaturu, oko 37. Bilo mi je teško da dišem dok ležim, lakše sam disala u sedećem položaju. Otežano sam obavljala rutinske aktivnosti, otežano i hodala, a kako sam kasnije saznala, to je bila posledica nedovoljne količine kiseonika u mom organizmu – priča ona za eKliniku.
„Prehlada“ nije prolazila, pa je Marina rešila da poseti lekara.

Jesam bolesna, ali od astme

– Lekar mi je prepisao dve kutije antibiotika, nije me ni pogledao. Nisam poverovala u njegov sud, pa sam odbila da uzmem terapiju. Otišla sam, zatim, u Gradski zavod za plućne bolesti i tuberkulozu, i doktorka je odmah po disanju ustanovila da jesam bolesna, ali bolesna od astme. Objasnila je da antibiotici u takvoj situaciji ne rešavaju problem, a da sam temperaturu dobila od naprezanja i napora da dođem do vazduha – kaže Marina.
U Zavodu je obavljeno snimanje pluća pomoću rentgen aparata i na njima nije bilo promena. Kad je lekarka, kako kaže, uzimala anamnezu, zaključila je da je njen atopijski dermatitis, koji ima od druge godine života, povezan sa ovom bolešću. Njen otac je, takođe, kao dete patio od astme.

Spirometrija ne greši

Spirometrijom je utvrđeno da je kapacitet pluća manji nego što bi trebalo da bude, a pod dejtvom leka koji je na pregledu dobila, on se poboljšao.
– Astmatičari dobilaju redovnu terapiju u vidu lekova koji su uglavnom na bazi kortikosteroida. Oni stabilizuju stanje i drže bolest pod kontrolom. Ukoliko dođe do napada ili kad procenim da će do njega doći, tada uzmem lek u obliku aerosoli, odnosno vezidiletator – pumpicu. On odmah po uzimanju opusti bronhijalne mišiće i olakša protok vazduha. Ovi lekovi se uzimaju samo po potrebi, ne spadaju u redovnu terapiju – priča Marina.

Reakcija na kortikosteroide

Kako priznaje, danas ume da „preskoči“ terapiju.
– U početku sam terapiju uzimala redovno, svakog jutra i večeri po jednu tabletu, i pridržavala se saveta lekara, dok nisam osetila negativne posledice kortikosteroida. Imala sam otečenost, nadimanje, bol u želucu, to su bile nuspojave. Iz tog razloga, počela sam da izbegavam ovu redovnu terapiju, osim u zimskom periodu, kad se javljaju velika aerozagađenja. Lekari ne podržavaju ovo moje ponašanje. Ipak, procenila sam da, pošto ne spadam u „najteže slučajeve“, dosta uspešno rešavam ovaj problem i kad samo povremeno uzimam ove lekove. Ovih dana, međutim, dok je visoka vlažnost i veliko zagađenje, redovna sam u primeni terapije, ali ona sama po sebi ne pomaže dovoljno. Zato, ako osetim da će krenuti napad, poslužim se pumpicom, kako bih ga predupredila – kaže.

Dobila sam kandidijazu

I lekovi u pumpicama često sadrže kortikosteroid, a desilo se da je, zbog nepravilne upotrebe, dobila kandidijazu u ustima.
– Tada nisam znala da je odmah nakon upotrebe pumpice potrebno oprati zube i vodom i sodom bikarbonom ili rastvorom za usta isprati grlo, kako bi se sprečila ova nelagodnost – objašnjava ona.

Ume da preduhitri napad

Danas, na osnovu iskustva, unapred zna da proceni kad će da dođe do napada. Kad disanje počne da biva otežano, potrebno je što pre da upotrebi pumpicu.
Napad izgleda grozno: pluća su stegnuta, takav je i osećaj. Vazduh neće da prođe ma koliko da se trudim. Borim se za vazduh, doslovno. Ovu pojavu često prate strah i panika, što je kontraproduktivno, jer se tad još više stežu bronhijalni mišići. Nisu svi napadi podjednako teški, ali nekad bude toliko ozbiljno da je život doslovno doveden u rizik. Nekima pumpica ne pomogne uvek. Tada moraju da pozovu hitnu pomoć i da prime injekciju ili da ih stave na kiseonik. Ja, na sreću, nisam bila u takvoj situaciji – kaže Marina.

Napad panike kad nema leka

Dešavalo joj se i da ostane bez leka. Kako kaže, i sama svest o tome da nema lek pojačava verovatnoću da do napada dođe i da on bude intenzivniji, jer je stres jedan od okidača.
– Napad panike, udružen sa otežanim disanjem pred astmatični napad, izgleda tako što je dah skraćen. Udisaj je plitak i disanje ubrzano. To umara, a dodatno onemogućava potreban dotok kiseonika u ćelije, pa se javlja malaksalost i opšta slabost. Ovo stanje je zamorno i deluje na organizam iscrpljujuće. Prvo što uradim – odjurim do apoteke i kad se „dokopam“ pumpice, i pre nego što izađem, otvorim je i upotrebim lek – objašnjava.

Bez fizičkih napora

Veliki fizički napori i intenzivni treninzi joj, kako kaže, nisu preporučeni, ali se savetuju šetnja i umerena fizička aktivnost. I ona, međutim, može da donese izvesne komplikacije.
– Bavim se slobodnim penjanjem i to mi jako prija. Dešava se, međutim, ako „penjemo“ u prirodi, da mi je često problem da odem do penjališta na planini. Ako je visoka vlažnost, ne mogu da dišem. Hodam sporo, otežano… Na većim visinama je i vazdug razređeniji – priča ova Beograđanka.

Ubrzan kurs na planini

Marina je sa nama podelila i jednu anegdotu i objasnila kako je „ubrzano“ naučila „lekciju“ o pumpicama.
– Dešavao se problem i bez fizičke aktivnosti. Jedan događaj sa zimovanja opisuje „školu“ kroz koju sam, kao astmatičar, prošla. Peli smo se žičarom, temperatura je bila ispod nule, a gore je vejalo. Još dok smo se peli osetila sam nelagodu i shvatila da je vreme za pumpicu. Bila je smeštena u spoljnom džepu moje jakne i kad sam se za nju „dohvatila“ i pokušala da je upotrebim, shvatila sam da – ne radi. Ništa iz nje nije izlazilo! Ovaj osećaj nemoći brzo stvara paniku, natera te da „misliš 300 na sat“, pa mi je „kliknulo“: gas se zaledio! Pumpica nije bila do tela koje bi je grejalo. Zagrejala sam je šakama i, na sreću, ubrzo je „proradila“. Od tad je držim uvek u blizini tela, a leti, kad su visoke temperature, čuvam je sakrivenu od sunca – priseća se ona.

Ovo je, takođe, „skup hobi“. Lekovi sa astmu jesu skupi, i na sreću, omogućena je kotizacija, za one kosi su osigurani preko RFZO, ali i tako, kako kaže, nisu jeftini. Tu privilegiju nemaju, međutim, oni koji nisu zdravstveno osigurani, pa su prinuđeni da plaćaju njihovu punu cenu.

Kod lekara najmanje jednom mesečno

– Ovo je hronična bolest, pa kako dijabetečar ne može bez insulina, astmatičar ne može bez leka. Meni pumpica traje 15 do 30 dana. Nakon što je potrošim, moram po recept kod lekara opšte prakse. Lekar prepiše recept samo za jednu mesečnu turu terapije, pa sam tamo redovna – na svakih mesec dana obavim bar jednu posetu lekaru opšte prakse. Tu su, zatim, i redovne kontrole kod pulmologa. On proceni stanje i da li je terapija adekvatna, pa nakon posete pulmologu ponovo ide poseta lekaru opšte prakse – priča Marina i naglašava da imati astmu podrazumeva i imati tu dodatnu obavezu redovnog odlaska kod lekara.

Razvila „šesto čulo“

Kako kaže, ova bolest joj je obezbedila i poseban „dar“ – njeno telo je detektor za zagađenje.
– Imam „unutrašnji detektor“ koji precizno pokazuje kakav je vazduh. Nije potrebno da gledam izmereni kvalitet, jer već tačno znam, i pre nego što bilo koji aparat to izmeri. Oseća se i vlažnost, kao i smog. Ne moram da osetim neprijatan miris, da bih zaključila kakvo je stanje napolju – tvrdi.

Ograničena u aktivnostima

Objašnjava da je njeno zdravstveno stanje umnogome ograničava u svakodnevnim aktivnostima.
Tokom zime ne idem u neke delove grada, u kojima ljudi „lože“ kako bi zagrejali svoje domove, jer tu doslovno ne mogu da dišem. Ma koliko volela, recimo, Zemun, u njemu ne bih mogla da živim. Kvalitet vazduha je takav da ja, nažalost, ne mogu da ga podnesem, pa zimi izbegavam ove krajeve. Živim u centru grada, ni tu nije sjajna situacija. Nisam u poziciji da ne izlazim iz kuće kad su prevelika zagađenja, kao što stručnjaci preporučuju. To bi podrazumevalo da otvorim bolovanje, a tada su manja i primanja, pa to finansijski ne mogu da izdržim. Pa, i ovi otečeni od ambrozije dolaze za posao kad joj je sezona, mogu i ja kad je zagađenje – kaže ona.

Obožabam košavu

Prema njenim rečima, priče o Beogradu kao gradu sa najzagađenijim vazduhom, iako veoma aktuelne, za nju nisu novost.
– Tako je tako otkad pamtim, odnosto sve od kad imam astmu. Ljudi „kukaju“ na košavu kad se javi, a ja sam presrećna jer pročisti vazduh, pa najzad mogu normalno da dišem – Marina priča.
Kako joj je rečeno, teoretski, postoji mogućnost da njena bolest „iščezne“, ali verovatnoća za to nije velika. Kažu da ona često iščezava tokom detinjstva ili u pubertetu, kod onih kod kojih se rano javi, ali, kako zaključuje, ona ne spada u te slučajeve, pa je spremna sa njom da ide do kraja.

TEME:
Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend