Naslovna / Deca

Pričanje priča smanjuje bol i stres kod hospitalizovane dece u intenzivnoj nezi

Priredio/la: I. V.|15:00 - 01. 06. 2021.

Dete kroz fantaziju može da iskusi senzacije i misli koje ga prenose u drugi svet, mesto koje se razlikuje od bolničke sobe

pričanje priča - deca- zdravlje Pričanjem priča mogu podjednako da se bave i roditelji i vaspitači Foto: Schutterstock

Novo istraživanje, koje su sproveli D’Or Institute for Research and Education (IDOR) i Federal University of ABCD’Or, prvi put je pokazalo da je pripovedanje može da pruži fiziološke i emocionalne koristi deci koja borave na  intenzivnoj nezi. Studija je objavljena u Zborniku National Academy of Sciences, a vodili su je dr Guilherme Brockington iz UFABC i dr Jorge Moll iz IDOR.

„Narativno transportovanje“

Tokom pripovedanja događa se nešto što nazivamo „narativno transportovanje“. Dete kroz fantaziju može da iskusi senzacije i misli koje ga prenose u drugi svet, mesto koje se razlikuje od bolničke sobe, pa je, prema tome, daleko od bolničkih uslova i atmosfere – objašnjava dr Guilherme Brockington, vodeći autor studije.

Pričanje priča od davnina je svojstveno ljudima. Legende, religije i društvene vrednosti protežu se milenijumima kroz usmenost i pisanje. Mnogi uspešni filmovi i romani osvajaju publiku istim mehanizmom – slušanje dobre priče kreće se iz jedne stvarnosti u drugu. Ovaj pokret, vođen maštom, može stvoriti empatiju za događaje i likove koji se kreću prema tumačenju svakog pojedinca.

Do sada su se pozitivni dokazi za pripovedanje temeljili na„ zdravom razumu “i uzimali se kao osnova uz pomoć koje se interakcija sa detetom koristi za odvraćanje pažnje, zabave i ublaže psihološku patnju. Ali, nedostajalo je čvrste naučne osnove, posebno sa obzirom na osnovne fiziološke mehanizme – objašnjava dr Moll.

Prikupljani uzorci pljuvačke

Uzimajući u obzir psihološke i biološke procese koji se dešavaju tokom i nakon slušanja priče, istražitelji su došli na ideju da traže naučne dokaze o efektima pripovedanja na kritično hospitalizovanu decu. Ukupno je 81 dete, između dve i sedam godina, sa sličnim kliničkim uslovima, poput respiratornih problema izazvanih astmom, bronhitisom ili upalom pluća, primljeno u intenzivnu negu, u bolnici Rede D’Or São Luiz Jabaquara Hospital u Sao Paulu, u Brazilu. Bili su nasumično podeljeni u dve grupe – 41. dete učestvovalo je u grupi u kojoj su pripovedači čitali dečje priče 25 do 30 minuta, dok je 40. dece u kontrolnoj grupi izgovarali su zagonetke, tokom iste dužine vremena.

Da bi se uporedili efekti dve intervencije, uzorci pljuvačke su sakupljani od svakog učesnika pre i posle svake sesije, kako bi se analizirale oscilacije kortizola i oksitocina – hormona povezanih sa stresom i empatijom. Pored toga, deca su polagala subjektivni test kako bi bio procenjen nivo bola koji su osećali pre i posle učešća u aktivnostima. Takođe su izveli zadatak udruživanja slobodnih reči, prenoseći utiske o sedam karata ilustrovanih elementima iz bolničkog konteksta (medicinska sestra, lekar, bolnica, lek, pacijent, bol i knjiga).

Narativna aktivnost je znatno efikasnija

Ishodi su bili pozitivni za sve grupe, jer su obe intervencije smanjile nivo kortizola i povećale proizvodnju oksitocina kod sve analizirane dece, dok je osećaj bola i nelagodnosti takođe ublažen, prema proceni same dece. Međutim, značajna razlika bila je u tome što su pozitivni rezultati dece u grupi ukojoj su čitanje priče bili dvostruko bolji od rezultata u grupi sa zagonetkama. Ova otkrića navela su istraživače da zaključe da je narativna aktivnost bila znatno efikasnija.

– Još jedan vrhunac ove studije je da ona nije izvedena u veštačkom okruženju, već u okviru rutine dečije intenzivne nege. Pripovedanje se radilo pojedinačno, tako što je dete biralo koja će priča biti ispričana. Među ponuđenim knjigama izabrali smo naslove dostupne u običnim knjižarama, i bez unapred definisane emocionalne pristrasnosti, tako da priča ne bi toliko uticala na detetovu reakciju nakon aktivnosti – naglaso je dr Brockington.

Dokaz o fiziološkim i psihološkim uticajima čitanja priča

Iako je pripovedanje već usvojeno u mnogim dečijim bolnicama, ova studija je prvi čvrst dokaz o fiziološkim i psihološkim uticajima čitanja priča. Istraživači ovu aktivnost vide kao efikasnu i jeftinu terapijsku metodu koja može da napravi veliku razliku u kvalitetu života dece u jedinicama intenzivne nege.

– Smatram da je ova studija jedna od najvažnijih u kojoj sam učestvovao, zbog svoje jednostavnosti, strogosti i potencijalnog direktnog uticaja na praksu u bolničkom okruženju, usmerenih ka ublažavanju ljudske patnje. Kako je to jeftina i izuzetno sigurna intervencija, potencijalno se može primeniti u čitav javni sistem, nakon što veće studije potvrde njenu ponovljivost i efikasnost. Nameravamo da je proširimo i ponovimo u drugim okruženjima i grupama pacijenata i podržimo volontiranje posvećeno plemenitoj delatnosti pripovedanja – kaže dr Moll.

Razlike u percepciji bolnice i zdravstvenih radnika

Emocionalni uticaji pripovedanja takođe su otkriveni u rezultatima testa slobodne asocijacije na kraju svake intervencije. Deca u grupi za pripovedanje priča su prijavila više pozitivnih emocija nego u kontrolnoj grupi, kada su bila izložena rečima medicinska sestra i lekar. Na primer, deca iz kontrolne grupe odgovorila su na sliku crteža  bolnice rekavši: „Ovo je mesto u koje ljudi odlaze kada su bolesni“. Deca iz grupe u kojoj su čitane priče za istu sliku su rekla: „Ovo je mesto u koje ljudi odlaze da bi se poboljšali“.

Za ilustracije medicinske sestre i lekara primećen je isti obrazac. Deca iz kontrolne grupe su rekla: „Ovo je loša žena koja dolazi da mi da injekciju“, dok su oni kojima su pričane priče govorili fraze poput: „Ovo je žena koja dolazi da me izleči“.

Pripovedanje smanjenja anksioznosti i stres i jača veze deteta sa okruženjem

Iako je istraživanje imalo podršku obučenih pripovedača volontera iz brazilskog neprofitnog udruženja Viva e Deike Viver, autori kažu da pričanjem priča mogu podjednako da se bave i roditelji i vaspitači, pružajući tako deci mogućnost da učestvuju u izboru knjiga. Pored smanjenja anksioznosti i stresa, aktivnost omogućava jačanje veza između deteta, pripovedača i ostalih ljudi prisutnih u okruženju.

Autori su takođe primetili da nalazi ovog istraživanja o pripovedanju priča ukazuju na dodatne potencijalne primene za decu koja se suočavaju sa stresom u okolini, poput poremećaja izazvanog pandemijom. Kada roditelji, rođaci ili prijatelji pričaju priče deci to može biti jednostavan i efikasan način za poboljšanje dobrobiti deteta, a i dostupan je svim porodicama.

Pre preuzimanja teksta sa našeg sajta obavezno pročitajte USLOVE KORIŠĆENJA. Posebno obratite pažnju na član 6. i 8.2.
TEME:
Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Preporučujemo