Medicinski informativni portal
Naslovna / Deca

Mucanje može da ostane posledica za ceo život ukoliko se ne tretira na vreme

Piše: Marijana Rajić
14:00 - 11. 03. 2021.

Pojava mucanja kod dece može biti posledica psiholoških faktora ali je najpre potrebno otkloniti mogućnost organskog oboljenja govornog aparata pregledom kod ORL specijaliste

Ćešće razvoju ovog poremećaja doprinose psihološki i emocionalni faktori, a važan je i uticaj okoline u kojoj dete živi – u svakom slučaju mucanje uslovljava konstelacija više okolnosti. Do tri puta češće se javlja kod dečaka, a u ukupnoj populaciji najmlađih javlja se kod 1-5 odsto dece. Ukoliko se ne tretira ozbiljno, može ostati kao posledica za dalji tok života.

Definicija mucanja i razlika u odnosu na druge poremećaje govora

Savremeni način života pojedinca i porodice podrazumeva upotrebu novih tehnologija koje redukuju potrebu pojedinca za verbalnom razmenom i usmenim govorom a to, prema rečima naše sagovornice, uslovljava da govorni razvoj dece sve učestalije bude praćen teškoćama.

– Jezik podrazumeva razmenu i usmerenost na druge ljude, govor je veština koja se usvaja sa odrastanjem, uči se po modelu i postepeno izgrađuje. Da bi se jezik razvio i oblikovao neophodna je stalna stimulacija govora, kako u porodičnom okruženju, tako i u široj socijalnoj sredini – kaže za eKliniku Ivana Živković, diplomirani psiholog.

Mucanje je poremećaj ritma i fluentnosti govora. 

– Dok muca, dete ponavlja glasove i slogove, ponavlja kraće reči ili se javlja disritmična fonacija (glasovi su produženi, odugovlačeni i praćeni blokadama). Mucanje treba razlikovati od poremećaja govorne artikulacije – kada dete izostavlja, izvrće ili zamenjuje glasove u rečima ili ih nestabilno izgovara (’’šuškanje’’, ’’kotrljajuće r’’); razlikovati od poremećaja ekpresivnog govora – dete preterano upotrebljava mali broj opštih reči, ima teškoća u izboru odgovarajućih reči, rečenice su nepotpune ili izostavlja krajeve reči; kao i od govornih poremećaja koji su u sklopu pervazivnih razvojnih poremećaja kod dece (kakav je npr. autizam) – objašnjava psiholog.

Zašto dolazi do pojave mucanja

Uzroci, prema rečima sagovornice eKlinike, mogu biti organski, bilo da je reč o nedovoljnom sazrevanju regija mozga zaduženih za govor ili o disfunkciji samog govornog aparata. Istraživanja fiziologije mozga potvrdila su da su moždane regije zadužene za funkciju govora nešto razvijenije kod ženske dece, što doprinosi da ženska deca lakše usvoje govor i imaju manje teškoća u verbalnom izražavanju, pa u manjoj meri i mucaju.

– Pojava mucanja može biti uslovljena i stresogenim događajem koji je praćen snažnom emocijom straha kod deteta. Mucanje koje se javlja kao posledica emotivne traume zahteva dug i kontinuiran tretman. Zabeleženi su primeri da i deca starijeg kalendarskog uzrasta, čiji je govorni razvoj bio sasvim uredan, razviju mucanje nakon što su bila svedoci nasilja i agresije, bilo da su direktne ili indirektne žrtve. Strah, anksioznost, zaplašenost, strepnja… imaju značajnu ulogu u perzistiranju ovog problema. Da je mucanje determinisano psihološkim faktorima i da ima i svoju emotivu komponentu potvrđuje i pojava da dete muca samo dok govori maternji jezik, ne i dok govori na stranom jeziku. Jer maternji jezik je jezik osećanja. Zamuckivanje se pojačava kada je dete u psihičkoj tenziji. U tom slučaju dete ne muca kada šapuće ili peva – kaže Živković.

Pojašnjava i da se mucanje naročito pojačava u situacijama kada je dete koje govori izloženo opservaciji, pogledima i procenama drugih ljudi, pa rastuća anksioznost produbljuje problem govora (i sami imamo utisak ’’knedle u grlu’’ kada smo napeti). To je, kako kaže, socijalna komponenta ovog problema koja dovodi da se, zbog osećanja stida, dete povlači i nerado inicira kontakte sa drugim ljudima. 

Pazite sa vaspitnim merama i uvek saslušajte dete

Šta ako roditelj viče i može li atmosfera u porodici da utiče na pojavu ovog problema?

– Ne znači nužno da postoji kauzalna veza između neadekvatnog komuniciranja roditelja sa decom i pojave mucanja. Ipak, nepovoljna atmosfera u porodici u kojoj su odnosi između članova kofliktni a dete izloženo neprimernoj komunikaciji povišenog tona, mogu biti osnova za pojavu mnogostrukih psiholoških problema dece, pa i poremećaja govora. Vaspitne mere koje roditelji primenjuju ne smeju podrazumevati grubu komunikaciju i povredu dečijih emocija. U kojoj meri će impulsivna i gruba komunikacija uticati nepovoljno na razvoj deteta zavisi i od karakteristika samog deteta, jer neka deca su vulnerabilnija (ranjivija) od drugih – objašnjava psiholog.

Kod dece koja već mucaju, važno je, napominje sagovornica eKlinike, ne treba podsticati dodatnu traumatizaciju. U kontaktu sa ovakvom decom treba se uzdržati od potrebe da im se u dovršavanju rečenice pomogne, da se umesto njih dopuni slog, ubrza izgovor i slično.

– Takođe, treba se uzdržati od neverbalnih znakova kojima šaljemo poruku da nam je komunikacija sa njima naporna. U komunikaciji dete treba tretirati kao ravnopravnog sagovornika koga uvažavamo, održavajući kontakt očima sa detetom dok govorimo. Važno je da roditelj bude strpljiv i pažljivo sasluša dete. Detetu treba dati vremena da samo dovrši misao. Ako je mucanje praćeno grčevima lica ili delova tela, dete treba navikavati da smireno sačeka dok grč ne prođe – savet je za roditelje.

Ozbiljan problem koji nikako ne treba zanamariti

U Međunarodnoj klasifikaciji bolesti mucanje nosi oznaku F98.5. Poremećaj je upadljiv, nekada sa neizvesnim ishodom pa ostane celoživotna teškoća i zbog toga je važno tretirati ga ozbiljno. Deca sa ovim problemom su pojačano osetljiva i u izvesnom smislu ograničena u životnim izborima (recimo, adolescent koji muca neće birati zanimanje tv reportera ili glumca).

– Ako se mucanje javilo kao posledica traumatičnog iskustva koje je vremenom potisnuto, a mucanje perzistira i u odraslom dobu, potrebne su dubinske psihoterapije kako bi se doprlo do ’’okidača traume’’ i osvestila kauzalna veza između začetka problema i mucanja kao njegove posledice. Kada osoba osvesti uzrok problema, lakše radi na rešavanju posledica koje je problem uslovio – objašnjava psiholog.

Terapijske procedure i učešće roditelja

Što se tiče terapije, Živković kaže da se podrazumeva i logopedski tretman.

– Vežbe koje će se primeniti zavise od intenziteta ovog poremećaja, uzrasta deteta kao i od osobina samog deteta (deca su u različitoj meri saradljiva, različito uče po modelu i reaguju na podsticaje). Dete vežba u toku trajanja tretmana, a po savetu i instrukcijama stručnjaka roditelj vežba sa detetom i u prirodnom okruženju. Neke od vežbi su npr. stereotipno ponavljanje iste rečenice u kojoj se menja samo po jedna reč („Danas idem u – park“/ „Danas idem u – vrtić“ / „Danas idem u – selo“), potom igra koja će biti praćena opisom radnje (igranje lekara, prodavnica i sl.), prenošenje poruke šapatom na uvo, zajedničko izgovaranje naziva poređanih predmeta (igračaka), kucanje sa brojanjem – kaže sagovornica eKlinike.

Takođe, ako je mucanje praćeno napetošću i nelagodom, pomažu i tehnike relaksacije i produbljenog disanja. U zavisnosti od procene lekara, može biti propisana i terapija medikamentima koji redukuju napetost i uznemirenost, što je ređi slučaj.

 

 

TEME:
Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend